Sličica precrtane kante sa točkićima nalazi se na svakoj kutiji sijalica i svakoj bateriji iz daljinskog upravljača ili dečije igračke kao upozorenje da ovi proizvodi kada se istroše ne bi smeli da završe sa ostalim smećem, jer zahtevaju posebno zbrinjavanje. Nažalost, najveći deo ovog opasnog otpada odlazi na smetlišta, zagađujući životnu sredinu i zdravlje ljudi.

Osnovni problem je nedostatak razvijene sakupljačke mreže. Kod građana raste svest o važnosti zaštite životne sredine, ali uglavnom nemaju gde da odnesu otpad, ako su ga savesno sortirali. Osim nekoliko trgovaca koji su u svojim objektima postavili specijalne kante i sporadičnih primera skupljanja na nivou gradova i opština, ne postoji organizovani sistem zbrinjavanja istrošenih baterija i sijalica, iako je, prema planu, reciklažna dvorišta i reciklažne centre još pre 10 godina trebalo postaviti u svakoj lokalnoj samoupravi, gde bi se sav opasan otpad mogao odložiti.

Baterije i akumulatori sadrže olovo, kadmijum i živu, koji u procesu razgradnje odlaze u zemlju i podzemne vode, a odatle u lanac ishrane. Kroz sakupljačku mrežu i reciklažu bezbedno se zbrine oko 98 odsto starih akumulatora, dok se baterije iz laptopa i mobilnih telefona, takođe, uspešno skupljaju u sklopu uređaja, jer su za elektronske i električne aparate predviđena podsticajna sredstva. Najgora je situacija sa običnim baterijama, kojih svako domaćinstvo po nezvaničnoj računici potroši oko kilogram godišnje.

Kod nas ne postoji postrojenje za reciklažu baterija, a samo jedna kompanija se bavi izvozom ove vrste otpada, što prilično košta, a država ne daje finansijske podsticaje kao što je to slučaj sa sijalicama. Zbog svega toga, 2020. godine je u Nemačku na reciklažu izvezeno svega 17 tona baterija. Ostale su završile na deponijama, koje su većinom samo mesta gde se odlaže otpad bez bilo kakvih zaštitnih mera po životnu sredinu.

Situacija je tek nešto bolja sa sijalicama. One spadaju u jednu od kategorija električnog i elektronskog otpada i takođe sadrže komponente koje mogu da budu toksične i opasne po zdravlje ljudi. To se posebno odnosi na fluorescentne cevi i sve popularnije štedljive sijalice koje sadrže živu. U Srbiji međutim ne postoji sistem ni njihovog organizovanog sakupljanja iako se, za razliku od baterija, opredeljuju podsticajna sredstva za reciklažu sijalica i u našoj zemlji postoji reciklažni centar. Međutim, količine sakupljenih i tretiranih otpadnih sijalica se u prethodnim godinama kreću između 70 i 100 tona godišnje, što je tek oko 10% od ukupne količine.