Uskršnju poslanicu mons. Stanislava Hočevara, nadbiskupa i metropolite beogradskog prenosimo u celosti:

Braćo i sestre!

Dolikuje li u ovo vreme pandemije uopšte pisati? Dolikuje li napisati i preneti vam uskršnju poslanicu? Kakva bi to poslanica trebalo da bude? Šta bi njome trebalo podeliti? Duboko osećam da bih za tako nešto trebalo da budem daleko ponizniji, skrušeniji, poslušniji. A kako to postići?

Odlučio sam se ipak, predragi, da se sa vama zamislim tek nad jednom rečenicom iz Poslanice Jevrejima (Jev 5, 8). Oduvek sam upravo prema ovom novozavetnom tekstu osećao posebno poštovanje, ali i izvesnu, svetu distancu. Kao salezijanac, čiji poziv i harizma podrazumeva neprestani boravak među mladima, morao sam samom sebi da priznam da nisam imao i da nemam dovoljno vremena da s iskrenim poštovanjem i misionarskim zanosom intenzivnije razmatram ovaj tako posebni duhovni rudnik zlata.

A onda pandemija COVIDA-19 zada udarac čoveku na najosetljivije mesto… U čvrstoj veri u nebeskog Oca, pitam ga: „Oče, kako je moguće, odnosno zašto je potrebno da, imajući najdublji sinovski odnos prema Tebi, Tvoj Sin mora neprekidno i toliko da strada i pati da bi se naučio poslušnosti?“ I dok sam bio u zapitanosti pred nebeskim Ocem, primetio sam u sebi kako uprkos činjenici da me je uvek tako duboko potresala tajna Utelovljenja, ipak nisam mnogo napredovao u svom uranjanju u te dubine…

Da, Oče, Tvoj Sin je postao čovekom. Ulazeći u svet, On je zavapio: „’Žrtvu i prinos nisi htio, ali si mi tijelo pripremio; Svespaljenice i žrtve za grijehe nisu ti bile ugodne’“; Tada rekoh: „Evo, dođoh, kao što je u početku Knjige pisano za mene, da učinim volju tvoju, Bože!“ (Jev 10, 5‒7). Da, čovek Isus dolazi „u telu“, potpuno rešene volje: Evo, dođoh (…) da učinim volju Tvoju, Bože.

Isus iz Nazareta nije tek jedan od toliko ljudi. Ali On je Jedini koji vrši isključivo Očevu volju, i to u telu, i u onom telesnom. Poruka je to nad porukama: u telu i u onom telesnom treba vršiti Očevu volju i naum Njegov, inače samo „telo“ postaje neposlušno. Isus je, dakle, čovek koji je i prvi, i poslednji, i središnji. Paradigma čoveka uopšte, jednostavno – Čovek! Ali nije Čovek zato da bi porekao ili negirao sve druge ljude, nego da bi baš svakom čoveku lično i ponaosob pokazao kako je uprkos svim najužasnijim strahotama jedino moguće biti i ostati čovek.

Tako je, Oče, postavši čovekom, Tvoj Sin objedinio čovečanstvo svih vremena u Jednog čoveka. Od onog prvog – Adama, do onog poslednjeg – Zemljanina, u jednu porodicu. Da, svi mi, ljudi, samo smo jedna porodica, ali smo sebe same razbili i rasuli u stotine i stotine komadića… Zar nam i sadašnja pandemija virusa ne potvrđuje da smo ipak svi jedna jedinstvena porodica svih naroda, jezika, boja kože i kultura. Ako nismo sposobni da to spoznamo i ispovedimo svojim razumom, svojim razmišljanjem, onda nam pandemija poručuje sa svom svojom agresivnošću: svako od nas može bližnjeg svog zaraziti ili spasiti. A neposluh tom pozivu i toj činjenici žanje premnoge snopove smrti…

Oče nebeski, sada jasno znam da si nam kroz sva stoleća po svom Sinu pokazao kako je presudno bitno da umemo da slušamo zakon život. Kako je neponovljivo važno da znamo izgovoriti: Evo, dođoh (…) da učinim volju Tvoju, Bože!

Da, braćo i sestre, svi zemaljski roditelji iskustveno znaju kako ‒ da bi i samo progovorilo ‒ novorođenom detetu treba govoriti, pevati, s njime se igrati i davati mu na hiljade različitih znakova ljubavi. Slušajući i gledajući, deca napreduju. Ali kad ta ista deca poodrastu, ona počinju uglavnom da slušaju samo sebe… Pa i toliki mediji, koji bi trebalo da posreduju najdublja iskustva večne mudrosti, pretežno šire zmijsku pamet: uzmi „jabuku“ zakona u svoje ruke…, i postani „bog“. I tako se širi to vršenje svoje, a ne Božje volje. I zar parlamenti ovoga sveta tako često ne glasaju za zakone neposlušnosti Božjemu Duhu. Koje to vlade, braćo i sestre, danas razmatraju Isusova blaženstva? Odjekuje li uopšte u njima glas Jevanđelja? Isusov „proglas“ mira Uskršnjeg jutra pretvorili smo u bezbrojne fabrike oružja, smatrajući da ćemo na taj način obezbediti i mir, i sigurnost, i jaku ekonomiju…

I dok se Ti, Isuse, zauzimaš za male i siromašne, izbeglice i strance, mi, iskorišćavajući jedni druge, stvaramo ne jedinstveni nego polarizovani svet: bogatih i siromašnih, blokova i klasa, velikih i malih, svet prve, druge ili treće brzine razvoja. I to razvoja u sferama vlasništva, imanja, posedovanja, ekonomije, ukratko ‒ onoga što stavljamo na sebe, oko sebe i pored sebe. Zaboravili smo da u nama živi proročki svet, da sȁmo srce, ispunjeno ljubavlju, može slutiti budućnost, a sȁmo razum, očišćen od sebičnosti, može stvarati logiku života.

Po COVIDU-19, Ti, Sine Božji, očigledno nas upućuješ da treba što bolje da slušamo jedni druge, da dublje u nama odjeknu vapaji drugih, da dalekosežnije proučavamo povest tih drugih. I tako osobito nas učiš da treba da slušamo glas našeg Stvoritelja. Da spoznamo da samo On ima pravu viziju razvoja, budućnosti, solidarnosti, sinergije, i da nam isključivo Njegov glas govori o „oboženju“ čoveka, a naš ljudski glas pretežno tek o materijalizovanju čoveka i čovečanstva.

Ukratko, Uskrsnuli Sine Božji, Ti koji si imao snage da, poslušan i uvek slušajući, prođeš kroz sva iskušenja, nauči danas i nas da slušamo. Pre svega da pažljivo čujemo sve što si objavio stvorenim svetom i svetim knjigama. Da konačno čujemo da imamo svi jednog velikog i dobrog Oca. A doći do „Njegovog savršenstva“ – kako nas pozivaš – zahteva još mnogo, mnogo naših napora. Koliko li će još samo biti potrebno poslušnosti da bismo dublje spoznali da je celokupno čovečanstvo samo jedna mala porodica, u kojoj odjekuje baš svaki pojedinačni korak, i najmanji pokret ruke – bilo pozitivno, bilo negativno? Da bi ova jedinstvena porodica zapevala skladnu političku polifoniju, koliko će još „horskih“ proba biti potrebno?! I dalje: da li ćemo svi mi, koji svedočimo da smo na putu u Emaus susreli Isusa Hrista, konačno sesti za isti sto božanske liturgije, razlomiti konačno isti Hleb i piti iz iste čaše? Koliko li će još biti potrebno molitve, poslušnosti, skrušenosti i osluškivanja žarkog Hristovog vapaja sa Poslednje večere…?

Uskrsli Gospode, Ti si prešao višemilenijumski put svih mogućih užasa ljudskih iskušenja i istovremeno i nedvosmisleno vršio volju Oca svoga. Zato si uvek pobeđivao. Nauči, dakle, i nas da slušamo večne zakone stvorenog sveta; nauči nas da razgovaramo s nebeskim Ocem onako kako si i sam to činio u svesnom ponoćnom osamljivanju; nauči i nas da slušamo Duha koga si nam u svojoj smrti predao, jer On je „Gospod, Životvoran«.

Želimo s Tobom da uskrsnemo. Želimo da na obalama mora tolikih ljudskih suza, s Tobom konačno okusimo uskršnje blagoslovljeno jelo. Uskrsli Gospode, primi našu rešenost da slušamo Tvoju radosnu vest o miru koji nam samo Ti možeš dati. Omogući nam, takođe, da na svim „brdima“ tolikih naših jada iskusimo kako čitavo čovečanstvo uzdižeš u duhovnu civilizaciju i kako svima nama poveravaš novu budućnost oslobađajuće blizine s Tobom i međusobnog zajedništva jednih s drugima.

Tebi, Uskrslom Kralju, koji si svojom poslušnošću svima nama otvorio potpuno nove stvarnosti, Tebi, slava i sila u vekove! A svima nama, koji u Tebe verujemo, radost, mir i blagoslov!

Srećan i blagoslovljen Uskrs! Mir Božji! Hristos vaskrese – vaistinu vaskrese!

S vama u poslušnosti, osluškivanju i blagosiljanju,

X Stanislav Hočevar, s. r.

nadbiskup i metropolit beogradski