foto Tanjug

Mitropolit crngorsko- primorski SPC Amfilohije služio je opelo na sahrani glumcu Nebojši Glogovcu. Glumac je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Sahrani su prisustvovali članovi porodice, prijatelji i nekoliko hiljada postovalaca dela slavnog glumca.

Prethodno je  u JDP-u održana komemoracija. U holu je postavljen video bim za sve one koji nisu uspeli da uđu u salu, a takvih je bilo mnogo, da bi mogli da prate komemoraciju. Mnogo mladih bilo je u sali, a od Glogovca su došli da se oproste i njegove najstarije kolege, Branka Veselinović (99) i Vlasta Velisavljević (91).

Komemoracija je počela snimljenim insertom iz predstave „Hamlet“ – poslednja predstava i poslednja uloga koju je Glogovac odigrao 13. decembra 2017.

Direktorka JDP Tamara Vučković Manojlović je nakon minuta ćutanja istakla da je Glogovac bio veliki glumac koji je sledio svoj talenat i da je bila radost i privilegija biti njegov prijatelj.

Reditelj Dejan Mijač se prisetio da je Glogovca upoznao kada je bio dečačić sa velikim očekivanjima i nestrpljenjem koje se videlo u svakom njegovom gestu.

„Imao je šta da kaže i to je sve više potvrđivao. Njegovom rastu nije bilo kraja. Iz dana u dan je bio nov, neponovljiv, čudan, snažan i svima drag. Otišao si mlad, mlađi nego ikad“, rekao je Mijač.

Reditelj Slobodan Unkovski je u svom pismu, pročitanom na komemoraciji, naveo da je na prvoj probi predstave „Bure baruta“ pomislio kako „neko tako stidljiv može biti glumac“, kako neko ko je „doneo onu stranu reke sa sobom i ko vuče Pančevački most iza sebe, zamišljen pod njegovom težinom, može da igra lako i jednostavno, kako mladić sa loknama u kosi, koji je ostavio crkvu u svom dvorištu i oca sveštenika može da igra u toj kravavoj drami“.

„Ta njegova posvećenost je bila autentična i iskrena. Nisi ga mogao zvati imenom, nekako nije bilo dovoljno ozbiljno za misiju koju nosi. Voleo sam taj njegov trenutak bezglasnog smeha, unutarnju radost i lepotu koja samo što nije eksplodirala iza njegove zategnute ozbiljnosti, to kupanje i valjanje u lepoti stvaralaštva, taj neizgovoreni prekrasni unutarnji monolog“, naglasio je Unkovski.

On je podsetio da je pozorište kolektivna umetnost bazirana na moćnom pojedincu i primetio da je Glogovčev odlazak pomerio zgradu JDP.

„Napukla je teatarska mapa regiona. Potresla se filmska industrija. Pulska arena se nakrivila. Ceo region je postao kuća žalosti. Samo se čeliči Pančevački most i svi mi stojimo na njemu i posmatramo mali beli brodić, sa upaljenim signalnim svetlima po danu, koji na očekivani nalet velike vode mora da ide napred, a na njemu, ako dobro vidimo, stoji Glogovac u tamnom odelu sa belom košuljom kao iz Hamleta i ozbiljan drži kormilo koje više ne služi svrsi“, oprostio se pismom Unkovski.

Srdan Golubović, u čijem filmu „Klopka“ je Glogovac igrao, naglasio je da je uvek bio zadivljen i opčinjen njegovom glumom.

„Njegov talenat je bio satkan od istine, a ta njegova glumačka istina od intuitivnosti, mudrosti, instikta i razumevanja suštine. Ta istina je bila u lakoći, lepoti onoga što je izgovarao u predstava i filmovima, ali i u čvrstini, hercgovačkoj stamenosti i suštinskoj ljudskosti kada je ćutao. Njegova istina je bila njegova doboka glumačka tajna, satkana od hrabrosti, ludosti, destrukcije i nežnosti, tajna iza koje se krio veliki čovek, hrabar i ranjiv u isto vreme, veliki čovek koji je hrabro nosio svoju autentičnost i ponos“, rekao je Golubović.

„Naš nedostižni heroj istine bio je jedan od najboljih glumaca koji su stali na bilo koju scenu bivše Jugoslavije i jedan od najboljih glumaca sa ovih prostora koji su hodali ispred filmske kamere. Za mene je uvek bio najbolji glumac na svetu i to će uvek da bude. Zbogom, heroju istine, zbogom najtalentovaniji prijatelju“, naveo je Golubović.

Najemotivniji trenutak je bio izlazak na scenu Nebojšinih kolega sa klase – Nataše Ninković, Vojina Ćetkovića, Sergeja Trifunovića, Danijele Ugrenović, Danijele Pavlović, Borisa Pingovića, Nele Mihailović i Karoline Cimeše.

„Od prvog trenutka na našoj klasi nije se postavljalo pitanje da li si ti onaj pravi i predodređeni. Bilo je samo pitanje koliko daleko i visoko ćeš da putuješ. Svedoci smo da si svojim talentom, brzinom, oštrinom, karakterom, istinom koju si nosio u sebi, dodirnuo sama nebesa, da si svojim prisustvom svaki prostor činio ozbiljnijim, dubljim, luđim, privilegovanim“, rekla je Ninković u ime svih.

„Pokazao si nam kako se izgara za istinom, kako se uvek ide do kraja u svemu što nazivaš svojim, kako se prezire laž, kako stvari treba nazivati pravim imenima. Pokazao si nam kako se može biti čuvar tradicije i opet biti gladan za novim, modernim, drugačijim. Pokazao si nam kako se može biti direktan i oštar, a tanan, pošten, nepotkupljiv, ciničan, a blag, jednom rečju svoj“, rekla je Ninković.

Ćetković je pročitao odlomak iz svog dnevnika datovan 8. februara, dan uoči Glogovčeve smrti, a glumac Vojislav Voja Brajović pesmu Mike Antića „Da li sam svuda gde su mi tragovi…“, za koju je rekao da kao da je Glogovac napisao.

Aleksandar Popovski, koji je režirao „Hamleta“, nazvao je Glogovca kraljem glume, a Goran Šušljik je interpretirao scenu iz predstave „Hadersfild“.

Komemoracija je završena poslednjom scenom iz „Hamleta“ u kojoj Glogovac izgovara „umreti, spavati, možda sanjati“.

Ansambl JDP-a izašao je na scenu, u pozadini crnobela fotografija Nebojše Glogovca, i uz pesmu „Pamtim samo sretne dane“ Gabi Novak dugim aplauzom na nogama njegovi prijatelji i kolege oprostili su se od velikog glumca.