FOTO TANJUG / MILICA NIKOLIC/ jd

Razgovor o posledicama važnog istorijskog događaja podržala je Ambasada Savezne Republike Nemačke u Beogradu.

Igor Štiks je na početku razgovora napomenuo da njegovi studenti često nemaju pojma kada je peo berlinski zid, jer taj događaj ne smatraju kao istorijsku tačku koja je promenila njihove živote.

„Stalno im napominjem da je taj događaj itekako odredio njihove živote, ali nije lako to objasniti nekome ko je rođen 2000. ili 2001. godine. Kada posle 30 godina govorimo o padu Berlinskog zida verujem da je on pao prvenstveno na istoku, ali ispostavilo se i na zapadu. Moj prijatelj iz Sarajeva je možda najtačnije definisao pad Berlinskog zida u svetlu refleksije na prostor nekadašnje Jugoslavije. On je kazao da je sjajna stvar što je zida pao između dve Nemačke, ali nije baš morao na naše glave“, kazao je Štiks i dodao da je u Sarajevu sa svega 12 godina gledao na televiziji kako se nešto dobro dešava u Evropi.

Frank Bauman je kazao da ga je vest o padu Berlinskog zida zatekla dok je vozio svoj Reno 4, popularan auto iz 1989. godine.

„Stigle su vesti koje sam sa prijateljima slušao sa radija automobila. Veoma jak izliv emocija na ulicama Berlina koji je do tada bio nezamislim za nemačke prilike. Interesantno je da je Nemačka deceniju između 1989. godine i 2001. kada su u terorističkom napadu pale Kule bliznakinje u Njujorku, provela u nekoj vrsti iluzije o boljem svetu koje su se u strašnim okolnostima raspršile“, kazao je Bauman.

Kako kaže tokom cele 1989. godine mediji su pratili kako ljudi beže iz Istočne Nemačke.

„Tada je iz Istočne Nemačke otišlo više ljudi nego 1961. godine kada je zid podignut. Više od 200 hiljada ljudi je otišlo iz Istočne Nemačke te 1989. godine. Bilo je jasno da sam zid nije mogao da zadrži ljude u granicama Istočne Nemačke. Ujedinjenje Nemačke je bio međunarodni proces koji nije svuda izazivao oduševljenje. Rusi i Margaret Tačer uopšte nisu bili oduševljeni, Amerikanci su to mlako prihvatali. Fransoa Miteran je ucenjivao Helmuta Kola da mora celoj Evropi doneti evro kako bi spasao francusku ekonomiju koja je tada bila u lošem stanju“, kazao je Bauman.

Želimir Žilnik je u šali kazao da je već bio star kada je padao Berlinski zid i da je u tom momentu završavao montažu televizijskog filma koji se zvao „Crno i belo“ koji je govorio procesu razdvajanja i konflikta u državi.

„Dok se Evropa ujedinjavala u procesima političkih i socijalnih otvaranja prema „zadatim“ neprijateljima nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji se odvijao obrnuti proces koji je počeo neznatno pre pada berlinskog zida i trajao sve do kraja devedesetih godina prošlog veka. Moj film je bio mali „kamičak“ na temu naših razdvajanja“, kazao je Žilnik i dodao da je u toku snimanja filma shvatio da je određena nacionalistička retorika već proizvela neku vrstu distance prema različitim etnicitetima. „Prve žrtve te retorike bili su studenti nesvrstanih zemalja koji su studirali u Beogradu, Zagrebu, Novom Sadu. Dok su naši inžinjeri i dalje pravili građevinska čuda u njihovim otadžbinama, studenti iz nesvrstanih zemalja su gubili pravo na smeštaj u studentskim domovima i bili primoravani da prekinu studije“, kazao je Žilnik.

Za njega nema dilme da je Jugoslavija u trenutku pada Berlinskog zida imala veliku šansu sa ekonomskim reformama Ante Markovića.

„On je započeo reforme u martu 1989. godine i uspeo da učini dinar konvertabilnim, ali su se rukovodstva republika koje činile Jugoslaviju, ipak odlučila za nacionalističke tenzije umesto za ekonomsko povezivanje sa svetom. Preplašeni ishodom revolucije u Rumuniji oni su zaboravili na svoje komunisticko poreklo i po cenu razbijanja države pokušali su da ostanu na vlasti kao „očevi nacija““, kazao je Žilnik.