(AP Photo/Susan Walsh, File)

Henri Kisindžer, kontroverzni dobitnik Nobelove nagrade i moćni diplomata čija je služba za vreme dvojice predsednika ostavila neizbrisivi trag na američkoj spoljnoj politici, preminuo je u sredu u stotoj godini, saopštila je njegova firma za geopolitički konsalting Kisindžer asošijejts (Kissinger Associates Inc). Kisindžer je umro u svom domu u Kontektikatu, saopštila je firma, ne navodeći više detalja. Biće sahranjen u krugu porodice, a kasnije će u Njujorku biti održana javna komemorativna služba. Kisindžer je bio aktivan i nakon što je proslavio stoti rođendan. Prisustvovao je sastancima u Beloj kući, objavio knjigu o liderskim stilovima i svedočio pred senatskim odborom o nuklearnoj pretnji koju predstavlja Severna Koreja. U julu 2023. je iznenada posetio Peking da bi se sastao sa kineskim predsednikom Si Đinpingom, podseća Glas Amerike. Kao državni sekretar 1970-ih je u administraciji Ričarda Niksona, učestvovao u ključnim globalnim događajima te decenije. Njegovi napori su doveli do diplomatskog otvaranja Kine, istorijskih razgovora SAD i Sovjetskog Saveza o kontroli naoružanja, proširenja veza između Izraela i njegovih arapskih suseda i Pariskog mirovnog sporazuma sa Severnim Vijetnamom. Kisindžerova vladavina kao glavnog tvorca američke spoljne politike je prestala kada je Nikson podneo ostavku zbog afere Votergejt. Pa ipak, ostao je diplomatska sila za vreme Niksonovog naslednika, predsednika Džeralda Forda, i nastavio da iznosi snažna mišljenja do kraja života. Dok su mnogi veličali Kisindžera zbog briljantnosti i širokog iskustva, drugi su ga opisivali kao ratnog zločinca, zbog podrške anti-komunističkim diktaturama, posebno u Latinskoj Americi. Kasnijih godina, putovanja su mu bila ograničena zbog pokušaja drugih nacija da ga uhapse zbog ranije američke spoljne politike, napominje Rojters. Nobelova nagrada za mir 1973 – koja je dodeljena Kisindžeru i lideru Severnog Vijetnama Le Duk Tou, koji je odbio da je primi – bila je jedna od najkontroverznijih u istoriji, ocenjuje britanska agencija. Dvoje članova Nobelovog komiteta je podnelo ostavku zbog tog izbora, a postavljena su i pitanja o američkom tajnom bombardovanju Kambodže. Ford je Kisindžera nazvao „super državnim sekretarom“, ali je takođe pominjao njegovu osornost i samouverenost, koje su kritičari bili skloniji da zovu paranojom i egoizmom. Namrgođen, i sa promuklim glasom sa nemačkim akcentom, Kisindžer je bio daleko od privlačnog muškarca, ali je ipak stekao reputaciju zavodnika, i pre braka je izlazio sa brojnim starletama po Vašingtonu i Njujorku. Moć je – kako je rekao – ultimativni afrodizijak. Hajnc Alfred Kisindžer rođen je u Furtu u Nemačkoj 27. maja 1923. i preselio se u Sjedinjene Države sa porodicom 1938, pre nego što su nacisti krenuli u kampanju istrebljenja evropskih Jevreja. Ime je „amerikanizovao“ u Henri i postao naturalizovani državljanin SAD 1943. Služio je u američkoj vojsci u Drugom svetskom ratu, i dobio stipendiju Harvardskog univerziteta, gde je magistrirao 1952, i doktorirao 1954. godine. Predavao je na Harvardu narednih 17 godina. U to vreme je služio kao konsultant vladinih agencija, a 1967. je bio posrednik Stejt departmenta u Vijetnamu. Iskoristio je svoje veze sa administracijom predsednika Lindona Džonsona da Niksonovom timu dostavi informacije o mirovnim pregovorioma. Kada je Niksonu obećanje da će okončati Vijetnamski rat donelo pobedu na predsedničkim izborima 1968. godine, poveo je Kisindžera u Belu kuću, kao svog savetnika za nacionalnu bezbednost. Međutim, proces „vijetnamizacije“ – kada je teret rata sa pola miliona američkih vojnika prebačen na vojsku Južnog Vijetnama – bio je dug i krvav, a obeležili su ga veliko američko bombardovanje Severnog Vijetnama, miniranje luka severa i bombardovanje Kambodže. Kisindžer je 1972. proglasio da je „mir na domak ruke“, ali je pariski mirovni sporazum u januaru 1973. bio samo uvod u konačno komunističko preuzimanje Južnog Vijetnama dve godine kasnije. Pored uloge savetnika 1973. godine za nacionalnu bezbednost imenovan je za državnog sekretara – zbog čega je dobio neprikosnoveni autoritet u spoljnopolitičkim pitanjima. Zbog sve snažnijeg arapsko-izraelskog konflikta, Kisindžer je krenuo u svoju prvu misiju „šatl diplomatije“ – vrste vrlo lične i energične diplomatije vršenja pritiska, po kojoj je bio poznat. Trideset dva dana putovanja između Jerusalima i Damaska pomogli su Kisindžeru da postigne dugotrajni sporazum između Izraela i Sirije na Golanskoj visoravni koju je okupirao Izrael. U nastojanju da smanji sovjetski uticaj, okrenuo se glavnom komunističkom rivalu Sovjeta – Kini, i dva puta posetio tu zemlju, uključujući tajnu posetu tokom koje se susreo sa premijerom Žuom Enlajem. Rezultat je bio Niksonov istorijski samit u Pekingu sa Mao Cetungom, i kasnije uspostavljanje formalnih odnosa dve zemlje. Afera Votergejt, koja je primorala Niksona da podnese ostavku, jedva da je okrznula Kisindžera, koji nije bio povezan sa zataškavanjem, i nastavio je da radi kao državni sekretar kada je Džerald Ford stupio na dužnost u leto 1974. Međutim, Ford ga je smenio sa položaja savetnika za nacionalnu bezbednost u želji da čuje više ideja o spoljnoj politici. Kasnije te godine, Kisindžer je sa Fordom otputovao u Vladivostok u Sovjetskom savezu, gde se predsednik sastao sa sovjetskim liderom Leonidom Brežnjevom i dogovorio okvire pakta o strateškom naoružanju. To je bila kruna Kisindžerovih napora da se smanje tenzije u odnosima SAD i Sovjetskog Saveza. Međutim, Kisindžerove diplomatske veštine su imale limit – 1975, nije uspeo da ubedi Izrael i Egipat da pristanu na drugu fazu povlačenja na Sinaju. U ratu Indije i Pakistana 1971, Nikson i Kisindžer su žestoko kritikovani zbog naklonosti prema Pakistanu. Kao i Nikson, plašio se širenja levičarskih ideja po zapadnoj hemisferi, a potezi koje je povukao izazvali su duboku sumnjičavost prema Vašingtonu u brojnim zemljama Latinske Amerike godinama kasnije. Godine 1970. kovao je planove sa CIA-om kako da destabilizuje i smeni markističkog, ali demokratski izabranog predsednika Čilea Salvadora Aljendea, a u memorandumu uoči krvavog puča u Argentini 1976. godine rekao je da bi trebalo podržati vojne diktatore. Kada je Ford izgubio izbore od Džimija Kartera, demokrate, 1976, Kisindžerovi dani moći su bili u najvećoj meri završeni. Sledeći republikanac u Beloj kući, Ronald Regan, distancirao se od Kisindžera, za koga je smatrao da ne odgovara njegovom konzervativnom biračkom telu. Kada je napustio vladu, Kisndžer je formirao skupu, moćnu konsultantsku firmu u Njujorku, koja je nudila savete svetskoj korporativnoj eliti. Bio je član bordova brojnih kompanija i raznih spoljnopolitičkih i bezbednosnih foruma, pisao je knjige i postao redovni medijski komentator za međunarodna pitanja. Posle napada 11. septembra 2001, predsednik Džordž Buš je izabrao Kisindžera da predvodi istražnu komisiju, ali je zbog protivljenja demokrata, koje su videle konflikt interesa zbog brojnih klijenata njegove konsultantske firme, bio je primoran da se povuče iz komisije. Henri Kisindžer razveo se od svoje prve supruge En Flajšer 1964, sa kojom je imao dvoje dece, a zatim se oženio Nensi Magins, saradnicom guvernera Njujorka Nelsona Rokfelera 1974.

Predsednik Rusije Vladimir Putin izrazio je duboko saučešće povodom smrti nekadašnjeg američkog diplomate Henrija Kisindžera. Putin je u telegramu Kisindžerovoj udovici Nensi rekao da je on bio mudar i dalekovid državnik, saopšteno je iz Kremlja. „Preminuo je izuzetan diplomata, mudar i dalekovid državnik, koji je decenijama uživao zasluženi autoritet širom sveta“, naveo je Putin. On je podsetio da se Kisindžerovo ime povezuje sa pragmatičnom politikom koja je omogućila postizanje detanta i važnih sporazuma sa SAD, prenosi RIA Novosti. Kisindžer, kontroverzni dobitnik Nobelove nagrade i moćni diplomata čija je služba za vreme dvojice predsednika ostavila neizbrisivi trag na američkoj spoljnoj politici, preminuo je u stotoj godini. Kao državni sekretar 1970-ih je u administraciji Ričarda Niksona, učestvovao u ključnim globalnim događajima te decenije. Njegovi napori su doveli do diplomatskog otvaranja Kine, istorijskih razgovora SAD i Sovjetskog Saveza o kontroli naoružanja, proširenja veza između Izraela i njegovih arapskih suseda i Pariskog mirovnog sporazuma sa Severnim Vijetnamom.

Bivši američki šef diplomatije Henri Kisindžer, koji je preminuo u sredu u 101. godini, bio je cenjen u svetu kao jedan od najmudrijih diplomata 20. veka, a tokom bogate karijere, govorio je mnogo i o Zapadnom Balkanu, ocenivši da su Kosovo i Metohija za Srbe „nacionalni hram“. Kisindžer je tako doveo u pitanje američku politiku na Balkanu, rekavši da „ne postoji jasna definicija interesa SAD na Balkanu“. „Evropljani bi trebalo da se bave događajima u svom dvorištu“, rekao je Kisindžer, podseća Gardijan. Kisindžer, koji je bio američki državni sekretar u periodu od 1973. do 1977. godine, rekao je da „ne shvata šta Amerika pokušava da postigne na Balkanu“. „Postoji nešto veoma pogrešno o našoj vojnoj operaciji na Kosovu. Toliko pogrešno da morate da se zapitate kako je Vašington ubedio saveznike u ideju da stvara neki balkanski mirovni sporazum između dobro napružanih Srba i etničkih Albanaca, kad nijedna od strana to ne želi“, rekao je Kisindžer. On je dodao da „taj konflikt traje već 600 godina“. „Sada mi dolazimo i kažemo da imamo rešenja, a ako ne prihvatite naše rešenje, bombardovaćemo vas. Imam problem sa tim“, rekao je Kisindžer 1999. godine. Takođe je govorio da je politika američke administracije prema Kosovu pogrešna jer bi nezavisno ili autonomno Kosovo destabilizovalo region, pisao je ranije Vašington post. „To je zato što kosovski Albanci nastoje da inkorporiraju susedne albanske manjine, uglavnom u Makedoniji, a možda i samu Albaniju“, rekao je Kisindžer za vašingtonski list. On je dodao da to nije dobro promišljen potez, „nimalo“. „Plan administracije ne uključuje opcije – šta ako bombardovanje ne uspe, šta ako ne primora jugoslovenskog lidera Miloševića da prihvati mirovne uslove koje je već odbio mnogo puta“, istakao je Kisindžer. Kada se radi o Bosni i Hercegovini, on je govorio da je to veštačka tvorevina i da Slobodan Milošević „nije Hitler, već balkanski nitkov“. „Ni Milošević, niti bilo koji lider sa Balkana nije u poziciji da bude globalna pretnja, kako ocenjuje predsednik Klinton“, napomenuo je Kisindžer. Kisindžer je podržao američku politiku u BiH. „Milošević snosi glavnu odgovornost za brutalnosti u Bosni, snažno podržavam američko raspoređivanje tamo. Ali, za razliku od Bosne, rat na Kosovu je zbog teritorije koju Srbi smatraju nacionalnom svetinjom“, istakao je bivši američki diplomata. Kada je reč o Rambujeu, Kisndžer je ocenio da su Srbi odbacili mirovni sporazum jer su u tome videli uvertiru za nezavisnost Kosova. „Srbi, takođe, vide prisustvo NATO trupa kao vrstu strane okupacije protiv koje se Srbija borila kroz istoriju, uključujući otomanska i austrougarska carstva, Hitlera i Staljina. Čak i ako ih bombardujete do kapitulacije, teško da možete da očekujete da će prihvatiti takav ishod“, ocenio je Kisindžer te 1999. godine za „Njuzvik“. On je rekao da Bosna nikada nije postojala kao država i da je veštačka tvorevina. „Mogli smo nešto da učinimo na početku rata, kada su Srbi optuživani da su masovno kršili ljudska prava. Sada se, međutim, ponašamo kao da silom pokušavamo da vratimo Srbe u nekakvu mitsku Bosnu, koja nije postojala nikada u istoriji. Ne postoji bosanski jezik, ne postoji bosanska kultura. Bosna je administrativna jedinica koja se sastoji od Hrvata, muslimana i Srba, a veštački je stvorena u bivšoj Jugoslaviji i glupavo priznata kao država od zapadnih sila“, poručio je Kisindžer, prenosi RTRS.

Svetski lideri uputili su  izraze saučešća povodom smrti bivšeg američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera, koji je preminuo u 101. godini. Predsednik Francuske Emanuel Makron ocenio je da je Kisindžer bio „gigant istorije“. „Njegov vek ideja i diplomatije imali su dugoročan uticaj u njegovo vreme, ali i u našem svetu. Francuska izražava saučešće američkom narodu“, naveo je Makron na platformi Iks (Tviter). Britanski ministar spoljnih poslova Dejvid Kameron rekao je da ga je rastužila Kisindžerova smrt. „Bio je veliki državnik i duboko poštovan diplomata koji će nedostajati svetskoj sceni. Čak i kada je imao 100 godina, njegova mudrost i promišljenost prosto su sijali“, istakao je Kameron na platformi Iks. Nemački kancelar Olaf Šolc poručio je da je Kisindžerova posvećenost transatlanskom prijateljstvu između SAD i Nemačke bila značajna i da je uvek ostao blizak svojoj rodnoj zemlji, Nemačkoj. Kisindžer je rođen 1923. godine u nemačkom Firtu. Šolc je istakao da je svet izgubio velikog diplomatu. Bio je briljantan um koji je određivao tok nekih od važnih događaja 20. veka, naveo je predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel, ocenivši ga kao „stratega sa pažnjom na najsitnije detalje“. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen rekla je da su strategija i izvrsnost Henrija Kisindžera u diplomatiji oblikovali globalnu politiku tokom 20. veka. „Njegov uticaj i nasleđe nastaviće da ođekuju i u 21. veku“, ocenila je Fon der Lajenova. Bivši predsednik SAD Džordž Buš rekao je da je Amerika izgubila jednog od najsamostalnijih i najprepoznatljivijih glasova po spoljnim pitanjima. „Dugo sam se divio čoveku koji je kao mladić pobegao od nacista, iz jevrejske porodice, a onda se borio protiv njih u vojsci SAD“, kazao je Buš. Kisindžer je bio visoki američki državnik tokom predsedničkih mandata Ričarda Niksona i Džeralda Forda, a vodio je spoljnu politiku kada su se SAD povlačile iz Vijetnama i uspostavljale diplomatske odnose sa Kinom, navodi AP. Bivši američki državni sekretar Majk Pompeo rekao je da je Kisindžer ostavio neizbrisiv trag u američkoj i svetskoj istoriji. „Uvek ću biti zahvalan za njegove savete i pomoć dok sam bio sekretar. Uvek me je podržavao, informisao, njegova mudrost me je načinila boljim i spremnijim nakon svake naše konverzacije“, napisao je Pompeo na platformi Iks. Državni sekretar SAD Entoni Blinken rekao je da je Kisindžer „istinski stvorio standarde za sve koji su u ovom poslu“ i da je bio „vrlo privilegovan što ga je stariji kolega savetovao mnogo puta, kao i pre mesec dana“. „Ima malo ljudi koji su bili bolji studenti istorije od njega, a još manje njih je oblikovalo istoriju naspram Henrija“, rekao je Blinken.

Henri Kisindžer, koji je umro u 101. godini u svom domu u Konektikatu, bio je čovek čije su politička i javna delatnost obeležile jednu epohu, čitav vek. Njegova uloga u međunarodnim odnosima bila je izuzetna, a ono što je njegovu javnu delatnost određivalo uvek je bila duboko stručna, racionalna procena. Otuda je sledila istančana, dobro promišljena politika, koja je po pravilu za posledicu imala smirivanje strasti. Ako bi se za nekog moglo reći da nedostaje u savremenim međunarodnim odnosima, onda je to upravo Kisindžer. Poslednjih decenija, iako se povremeno oglašavao, njegova stručnost nije uzmana ozbiljno. Prilikom poslednjeg susreta sa Li Šangfuom, kineskim zvaničnikom, jula ove godine, Kisindžer je komentarisao da veliki, u konkretnoj situaciji SAD i Kina, ne mogu sebi da dopuste da se međusobno tretiraju kao neprijatelji. Ova vrsta mudrog, dalekovidog, pragmatizma bila je tipična za Kisindžera, pa i vreme u kojem je on imao bitnu ulogu. Tamo gde je bilo ključno Kisindžer je bio faktor smirivanja. Henri Kisindžer, izvorno ime mu je zapravo Hajnc Kisindžer, rođen je 27. maja 1923. u Firtu, na severu Bavarske, tada vajmarska Nemačka, u porodici jevrejskog porekla. Otac bio je učitelj. Porodica je napustivši nacističku Nemačku 1938. dospela u SAD. Pošto je dobio američko državljanstvo 1943. mobilisan je. Iz Nemačke, gde je bio na dužnosti po okončanju Drugog svetskog rata, vratio se 1947. Doktorskom tezom na temu Meterniha okončao je studije na Harvardu 1954. Temeljno poznavanje uloge kneza Meterniha u istoriji Evrope prve polovine 19. veka nesumnjivo je jedan od razloga njegove sasvim osobene stručnosti u svetu visoke politike. Pošto su njegovi stručni radovi uočeni, od 1957, na poziciji je savetnika Nelsona Rokfelera, da bi 1968. postao savetnik predsednika Ričarda Niksona, potom i Džeralda Forda. Državni sekretar, dakle ministar, bio je od septembra 1973. do januara 1977. Imajući u vidu tadašsnju situaciju u Indokini, dugogodišnji rat, prilike na Bliskom istoku, revolucionarne tendencije u Latinskoj Americi, Kisindžer se odlučuje za iznenađujući zaokret u međunarodnim odnosima. Postupno, od sredine 1971, gradi posebne odnose s vlastima komunističke Kine, sa kojima do tada nisu ni postojali zvanični odnosi. Priprema Niksonovu posetu Kini. Iskoristio je loše odnose Pekinga sa Moskvom, da izvede zaokret u odnosima velikih sila. Sledili su dogovori o ograničenju starteškog naoružanja (SALT 1 i ABM dogovor) sa Sovjetskim Savezom, spuštanje tenzija poznato i kao politika detanta. Pariski mirovni sporazum, januara 1973, bio je pokušaj izvlačenja iz Vijetnama. Nobelovu nagradu dobiće otuda zbog sporazuma sa Severnim Vijetnamom koji se ispostavio kao „prazan papir“. Posle Jomkipur rata, oktobra 1973, i tokom njega, kada su tenzije na relaciji Moskva – Vašington dosegle najviši novo posle Kubanske krize, Kisindžer vešto utiče. Izrael je uspeo da sačuva životno neophodni Golan. Sledila je promena u politici Egipta, i u odnosima prema SAD i odnosima sa Izraelom. Predsednik Sadat je međutim potom pao kao žrtva ekstremista. U Latinskoj Americi SAD su tih godina čvrsto opredeljene da se nikako ne dozvoli širenje opasnog primera Kube. Poput operacije „Gladio“ u Evropi, u Latinskoj Americi se sprovodi operacija „Kondor“. Otuda obaranje Salvadora Aljendea u Čileu, ali i brojni drugi lomovi na čelnim pozicijama zemalja Latinske Amerike. Vrlo je slična situacija bila sa vojnom upravom u Grčkoj tih godina. Po svemu sudeći i ono što se događalo u Italiji tih godina i znano je kao „olovne godine“ istovetnih je uzroka. Sasvim slična situacija bila je i na prostoru Afike i Azije. SAD su recimo čvrsto podržale oštar antikomunistički kurs u Indoneziji, u panici, kako se govorilo od efekta domina, odnosno prelivanja primera Vijetnama. Što je takođe dovelo do brojnih žrtava. Na jugu Afrike, primera radi, oni podstiču vladu u Pretoriji da vojno interveniše u Angoli. U toj zemlji godinama će potom trajati krvav građanski rat. Tadašnja JAR je zapravo nevoljno, nemogavši da odbije zahteve iz Vašingtona, podržavala Jonasa Savimbija u nadi da se režim MPLA sa Agostinom Netom, neće stabilizovati. Kada je na čelno mesto SAD izabran Džimi Karter, na prelazu 1976. na `77, povlači se sa javne scene. U vreme raspada Jugoslavije Kisindžer je svojim javnim istupima neretko odstupao od zvanične politike Vašingtona. Bio je protivnik vojne intrevencije 1999, protiv Srbije, odnosno SRJ. Nazvao je to ličnim ratom Medlin Olbrajt. Ali kada je rat počeo bio je svestan da SAD moraju negovati poziciju neprikosnovene velike sile. Viši nivo razumevanja prilika koje je Kisindžer iskazivao vezano za prostor negdašnje Jugoslavije, plod je činjenice da se posvećeno bavio istorijom i ove regije. Istinsko poznavanje krupne uloge princa Meterniha moralo je dovesti do istančanijeg razumevanja i nasleđa ovog prostora. Ma koliko stručan, racionalan i mudar, u odlukama koje je donosio na polju međunarodne politike kada su tema bile velike sile, Kisindžerova spoljna politika ni blizu nije bila tako suptilna na drugima poljima, u zemljama van ključnih odnosa velikih. Kkao se ocenjuje, tu je bilo grubljih nastupa, verovatno i zbog činjenice su stvar sprovodili profesionalci nižeg ranga. Po povlačenju iz aktivne politike vraća se profesuri na Džordžtaun univerzitetu, Vašington. Autor je više dela koja se smatraju se klasičnim diplomatskim priručnicima. Ono čime se Henri Kisindžer razlikovao od većine u svetu diplomatije i visoke politike, bila je sasvim retka stručnost, obrazovanje. Podjednako važno, bio je to krajnje racionalan čovek. Nije dozvoljavao da strasti usmeravaju političke odluke. Decenije koje su usledile pošto je njegova generacija izgubila uticaj, ispostavile su su kao doba nestručnih, površnih, čak neracionalnih, doba nesposobnih za daleke uvide. Razumljivo je otuda što je tumačeći prilike u kojima se svet sada nalazi, Henri Kisindžer izrekao da se ono što se nametalo kao tzv. Novi svetski popredak ispostavilo kao Novi svetski haos.