Srbija, poručio je, nikada neće zaboraviti da su se zajedno sa srpskim borcima na tom frontu borili i ginuli vojnici iz Francuske, Rusije, Engleske, irske, Škotske, Grčke, vojska Esad Paše, Kanade, Italije…

Na Solunskom frontu: poginulo je oko 21.000 srpskih vojnika, poginulo je oko 23.000 francuskih vojnika, poginulo je oko 3.000 britanskih vojnika, poginulo je oko 1.500 grčkih vojnika, poginulo je oko 3.500 italijanskih vojnika, podsetio je Nikolić i dodao da je po ličnoj naredbi taašnjeg cara Nikolaja u Solun na, kako su ga zvali, Makedonski ili Zaboravljeni front, stiglo 10.000 ruskih vojnika, najboljih pripadnika moskovskog vojnog okruga.

„Mada su se svi otimali za njih, oni su se, po svojoj volji, borili u sastavu srpske vojske. Poginulo je oko 4.300 ruskih vojnika. Sve njih Srbija nikada neće zaboraviti“, naveoj e predsednik i dodao:

Verujemo, kazao je predsednik, da Solunski front 1915. nije mogao da spasi srpsku vojsku, iako su u Nišu Saveznike čekali slavoluci okićeni cvećem i nada naroda da će evropske vojske stići“, rekao je Nikolić.

Verujemo, dodao je, da bi nam pomogli da su mogli i da bi sprečili da Austrijanci, Mađari, Nemci, Bugari pregaze Srbiju.

„Verovali smo u sebe i naterali saveznike da nam dozvole da probijemo Solunski front 1918, čime je  slomljena kičma silama Osovine i okončan do tada najveći rat u istoriji ljudske civilizacije“, naveo je predsednik.

Obraćajući se izaslanicima zemalja Saveznika u Prvom svetskom ratu, predsedniku opštine Krf, oficirima i kadetima grčke i srpske vojske, kao i potomcima slavnih srpskih ratnika, predsednik ih je pozvao da pokušaju da zmisle, kako je rekao, ovo bujno zeleno ostrvo pre jednog veka: golo, kamenito, bez ijednog drveta, dok se na njemu, ispod visoke nebeske kupole koja je tada bila jedini krov, odigrava jedna od najvećih drama u istoriji srpskog naroda.

Grci su ga, podsetio je, vekovima zvali „Ostrvo zmija“, a navršio se prvi vek otkako ga pominjemo kao „Ostrvo smrti“, zato što je poslednje konačište za 7.747 srpskih vojnika, dečaka-regruta umrlih od iscrpljenosti, dizenterije, tifusa, zapaljenja pluća, gladi…

„Duše ovih naših junaka i mučenika otišle su u svoju Srbiju zajedno sa slobodom, osvojenom za nas, za našu decu, za decu njihove dece. Nepun kilometar dalje, u gradu i na ostrvu Krf, 1916. godine smestila se cela srpska država, kraljevina Srbija: Narodna skupština, mitropolija, opštinske uprave, škole, poreska uprava, štamparija… i umorni i izmučeni stari kralj Petar Karađorđević, koji je sa svojom vojskom išao od Beograda do Krfa“, naveo je Nikolić.

I srpski vojnici, dodao je, koje su daleko u Srbiji čekali njihovi očevi i majke, braća i sestre, žene, deca, znajući da  vojnike niko i ništa neće sprečiti da se vrate kući.

Podsetio je na reči grofa Morisa Meterlink, slavnog belgijskog pisca i nobelovca, u delu „Odlomci rata”, koje je na srpskom jeziku objavljeno 1918. godine, a koji kaže za srpske vojnike:

„Nema žrtve koja bi se mogla uporediti sa onom koju su oni dali; i zbog toga nema slave koja bi se mogla uzvisiti tako visoko kao njihova, niti zahvalnosti koja bi mogla prevazići onu koju im dugujemo. Oni ne samo što imaju pravo na najlepše mesto u našim uspomenama, oni imaju pravo na sve naše uspomene, na sve ono što smo mi, jer mi postojimo samo zbog njih“.

Podsetio je, takođe, da je kralj na Krfu, za časopis „Pitsburg despeać“, opisa zlo vreme u kom se našla kraljevina Srbija u izganstvu, između ostalog,rečima:

„Moj narod je pre dve godine brojao više od četiri miliona. Kosio ga je tifus koji su nam Germani doneli. I koliko nas je  danas ostalo? Samo u Austriju u ropstvo je odvedeno dve stotine hiljada ljudi, sposobnih muškaraca. Nije ovaj rat bitka za teritorije ili religijsku i kulturnu prevlast. Ovaj rat, ovaj posebno, ovo je rat neslobodnih protiv slobodnih ljudi….“

Ovde na Vidu, kazao je predsednik Nikolić, okončavala se tragedija.

„Regent Aleksandar koji se evakuisao iz Valone sa poslednjim vojnicima, plovi taj kilometar i iz daljine gleda prizor koji je već viđao u Jovanu Medovskom, Draču, Valoni – kao debla drveta, uredno poređani, njegovi mrtvi vojnici. Od januara 1916. na Vido dovode i donose na hiljade iscrpljenih vojnika. Više od 6.000 neće preživeti“, naveo je.

Predsednik je podsetio da je na samo nekoliko desetina metara od mesta gde stoje po teškom pljusku i vetru, upravnik improvizovane bolnice raportira vrhovnom komandantu izveštajem u kojem je, između ostalog, naveo da je „najstrašnije bilo gledati danima kako umiru dečaci od deset, dvanaest godina, kako se tope nepovratno, a mi ne možemo da im pomognemo. Lica te dece, to su bili pravi likovi naših svetitelja… Zaslužuju da se posvete posle svega što su prepatili.

“ Nama su pričali, a mi pričamo našoj deci, oni svojoj a oni njihovoj, o stradanju, patnji, žrtvi srpske mladosti, o plavoj grobnici, o tome kako je skupa reč sloboda“.

Zahvalivši narodu Krfa, potomcima, kako je rekao, nesebičnim domaćinima naših predaka, predsednik je poručio da je bratstvo grčkog i srpskog naroda, skovano tada za večnost, zauvek utkano u naše biće, kao deo stradalne i junačke istorije Srbije zauvek.

„Neka im je slava i hvala i neka su im laki prijatelska grčka zemla i grčko more“, rekao je Nikolić na kraju svog obraćanja.

Za naročite zasluge za Srbiju, iskazanu plemenitost i humanost prema srpskim vojnicima, koji su se pre 100 godina iskrcali na ostrvo Krf, predsednik Srbije dodeliće Sretenjski orden opštini Krf.

U srpskoj delegaciji su i ministar odbrane Zoran Đorđević, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac.

Albanska golgota

Albanska golgota ustaljen je naziv za povlačenje srpske vojske i naroda preko zavejanih planina Albanije nakon invazije Nemačke, Austrougarske i Bugarske na Srbiju, u zimu 1915/16.

Kakvo je tada bilo stanje, govori saopštenje nemačke Vrhovne komande od 29. novembra: „Pošto srpska vojska više ne postoji, već postoje samo njeni bedni ostaci koji su se razbegli u divlje albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane po ovoj zimi naći svoju smrt, to su prekinute dalje operacije i neće se više izdavati izveštaji sa balkanskog ratišta“.

Tokom povlačenja srpske vojske preko Albanije, veliki broj vojnika je umro od hladnoće, gladi i iscrpljenosti.

Francuska vlada 28. januara 1916. odlučila je da njena mornarica odloži sve druge transporte dok iz Albanije ne bude izvučena srpska vojska i od toga dana saveznički brodovi su počeli ubrzano prevoze, te je do 15. februara na grčko ostrvo Krf prevezeno 135.000 ljudi i u Bizertu oko 10.000 ljudi.

Prvo iskrcavanje na „Ostrvu spasa“, kako su Srbi prozvali Krf, bilo je u pristaništu u Guviji, šest kilometara severno od grada, a materijalne troškove opremanja i izdržavanja srpske vojske preuzele su Francuska i Velika Britanija.

Na ostrvu Vidu, na koje su iskrcavani najteži ranjenici, nalazi se spomenički kompleks i u okviru njega mauzolej.

Od 23. januara do 23. marta 1916, na tom malom ostrvu umrlo je 4.847 ljudi.

Vido je organizovano kao bolnica, a more oko njega u „plavu grobnicu“, gde je oko 5.400 umrlih spušteno u more.

Iz pijeteta i poštovanja prema umrlim srpskim junacima, grčki ribari narednih 50 godina nisu lovili ribu u tom području.