U sklopu nekoliko radnih logora objedinjenih u centralni jasenovački kompleks, za vreme Drugog svetskog rata ubijene su  stotine hiljada Srba, Jevreja, Roma, kao i određen broj muslimanskih i hrvatskih protivnika Pavelićevog režima. U njemu su, na najstrašniji način, pored muškaraca ubijane i žene i deca.

Jasenovac – strašna i skupa srpska reč, nastala da po zlu bude zapamćena, da stavi na iskušenje granice ljudskog ludila i da decenijama preti novim naraštajima. Tu, gde je Bogom stvorena  priroda  trebalo da bude dar uzvišenoj lepoti, više od 70 godina raste trava zalivana krvlju, a seni mučenika stradalih u logoru pričaju strašnu istinu od koje bi i Dante zanemeo. Izrođena iz nacionalne i verske mržnje, ogrnuta nacističkim šinjelom kao zaštitom od spoljnih uticaja, ustaška monstruozna tvorevina istrebljenja  radila je tokom Drugog rata punom parom, u tri smene. Za raliku od ostalih logora smrti u centralnoj Evropi, dželati u Jasenovcu bili su ustaše. Jasenovac je za Srbe, Rome i Jevreje, kao i za zatvorenike drugih nacionalnosti za koje je poglavnik Pavelić smatrao da nemaju dovoljno hrvatskog hemoglobina u krvi, bio pakao u kome je užasnom smrću umoreno na stotine  hiljada muškaraca, žena i dece, da su se na takvom bestijalnošću zgražavali i politički mentori takozvane  Nezavisne država Hrvatske. Mučenička duša straca Vukašina Mandrape i hiljade drugih još uvek traže svoj večni mir. Zlo se ne mora videti da bi se dokazalo njegovo postojanje, jer ono prepoznaje samo sebe, govorio je veliki Đakomo Leopardi. Jednog dana će neki ljudi koje sada ne poznajemo, neopterećeni prošlošću i bez lične mržnje, ćutke  i sa ogromnim pijetetom, pognute glave proći pored Jasenovca. Za njih postoji budućnost. Mi, za sada, imamo samo nadu.