foto tanjug

Retki su narodi kojima je istorija u 20. veku dala takvu sudbinu, da prežive genocid, a to su Srbi, Jevreji, Romi i Jermeni, i zato ti narodi imaju potrebu, ali i obavezu da svedoče svoje istorijsko iskustvo, i da ga prenesu na univerzalnu ravan, kako se to nikome nikada više ne bi desilo, kaže istoričar, direktor Muzeja žrtava genocida Dejan Ristić.

„To moramo i mi intenzivno da radimo, da internacionalizujemo temu genodica nad Srbima u Drugom svetskom ratu, na čitavoj teritoriji NDH“, rekao je Ristić za Tanjug.

Konstatuje da je posle decenija nebrige, sada konačno u našem društvu prisutna kultura sećanja, ali dodaje da sećanje ne može da bude samo sebi svrha, već da bismo se nečega sećali moramo da znamo, da objektivizujemo i obogatimo svoja znanja i uspostavimo mehanizme koji se u nauci zovu politika pamćenja i kultura sećanja.

Komentarišući izjave hrvatskih zvaničnika, sa obeležavanja godišnjice „Oluje“ u Kninu, Ristić je naveo da, kao čovek, može da kaže da je to sramotno, a kao stručnjak – da je apsolutno nedopustivo i suprotno elementarnim istorijskim činjenicama.

„Tu se radi o etničkom čišćenju, sa elementima genocidne namere, o proterivanju blizu 250.000 ljudi samo zbog toga što su pripadnici jednog naroda, jedne verske denominacije, i o ubistu oko 2.000 civila“, rekao je Ristić.

Kako kaže, imajući u vidu potrebu da se jedan tragičan istorijski događaj, kakva je „Oluja“, a prethodno i „Bljesak“ predstavi u kontekstu neke pobede, i domovinske zahvalnosti, što je naziv tog datuma u Hrvatskoj, postavlja se pitanje – pobede nad kime, i zahvalnosti zbog čega.

„Pobede nad sopstvenim građanima, pobede oružanih, vojnih i policijskih snaga nad civilima u zbegu, i zahvalnosti što je proterano sopstveno stanovništvo, koje je bilo neželjeno, u istoj meri kao između 1941-1945.godine, na toj istoj teritoriji“, konstatovao je Ristić.

Isuviše je, ističe, istorijskih podudarnosti, istih poruka, istih mehanizama koji su korišćeni od 1941-1945, a onda opet od 1991-1995. godine na području današnje Hrvatske.

U nastavku „Oluje“ usledio je zločin na Petrovačkoj cesti, a Ristić ukazuje da su vojska i policija jedne države, besomučno gonile civile, koji su bežali ka Srbiji i RS, mahom na traktorima, u automobilima, u pokušaju da spasu živote…

„Oni su im bombardovali, koristeći ratno vazduhoplovstvo, koje je dejstovalo na teritoriji druge države, BiH. I to onda nije zločin, već je to odbrana sopstvene teritorije, na tuđoj teritoriji, gonjenjem svojih građana, čak i kad pređu na teritoriju druge države… To je redak primer u 20. veku u Evropi, efikasnog i potpunog etničkog čisćenja jednog naroda, i “Bljesak“ i “Oluja““, rekao je Ristić.

Srbija je podigla optužnice protiv četvorice hrvatskih pilota osumnjičenih za ratni zločin na Petrovačkoj cesti, gde je u dva dana, poginulo 13 osoba, od kojih šestoro dece, ali je iz Zagreba usledio odgovor da im te optužnice „nisu prihvatljive“, kao i da će hrvatska vlada „štititi svoje branitelje“, a za Ristića je upravo ta reakcija iz Hrvatske zabrinjavajuća.

„Verujem da će naš pravosudni sistem istrajati u procesuiranju onih koji su osumnjičeni za ratne zločine, i da neće biti nikakve dileme u tome da se radi o ratnom zločinu. Svi podaci, istorijski izvori, svedočanstva, preživeli, svedoče jedinstveno da se radilo o napadu hrvatskog ratnog vazduhoplovstva na gurpu izbeglica, koja se tada već nalazila na teroitoriji BIH“, rekao je Ristić.