Dragoslav Bokan je rođen u Beogradu na Sretenje, 15. februara 1961, tačno na veliko pomračenje Sunca (na dan kada je, na Novom groblju, sahranjen pesnik Branko Miljković). Završio je 11. beogradsku gimnaziju, u generaciji Srđana Gojkovića Gileta iz ”Električnog orgazma”, reditelja Milutina Petrovića, košarkaša i reprezentativca Milenka Savovića. Diplomirao na katedri za filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi sa Dinkom Tucakovićem, Mihailom Stanićem, Milošem Pavlovićem… Režirao brojne muzičke spotove, naučne serijale, emisije svih žanrova, dokumentarne umetničke filmove o srednjovekovnim manastirima na Kosovu i Metohiji. Bavio se filmskom kritikom; pisao autorske kolumne; pokretao časopise Nove i Naše ideje, Lepu Srbiju, Rusiju danas, The Men, Vodič za život… Uredio i pisao monografije o Beogradu (”Beograd, grad tajni” na preko hiljadu strana), Novom Sadu (”Od varoši do grada”), kući Politika (”Politika: hronika, mit, enciklopedija”) i Kosovu i Metohiji (”Kosovo je srce Srbije”)… Kreativni direktor projekta ”Divna Ljubojević i Melodi”, o čemu je napisao i knjigu ”U ogledalu”. Napisao i ”Ognjene ljiljane”, studiju iz istorije umetnosti sa 500 ilustracija i 100 eseja-fusnota; zatim – ikonografsku analizu karaktera elizabetanske renesanse pod naslovom ”Portret jednog dendija”…, a u pripremi za izdavanje su mu i ”Knjiga o veri”, ”Kratka istorija srpsko-ruskih odnosa”, ”Četiri putovanja” (o Novom Sadu), te nekoliko raznorodnih knjiga kao izbor iz njegovog ”Fejsbuk dnevnika” na nekoliko hiljada strana…Osnivao Centar za strateške projekte, kao i nekoliko marketinških agencija, a od skoro i Institut za nacionalnu strategiju, gde je i danas predsednik. Aktivno se bavio marketingom i konsaltingom. Održao stotine predavanja na crkvene, filosofske, otadžbinske, filmske, društveno-političke i druge teme. Otac je kćerke Sofije i pet sinova: Vladislava, Vuka, Leonide, Stefana i Dušana. Oženjen mecosopranom Željkom Zdjelar, operskom pevačicom Opere Narodnog pozorišta iz Beograda. Živi, od skoro, u Novom Sadu.
- Kakav je odnos savremenog čoveka prema pozorištu, i kako pozorišta prave svoj repertoar?
Pozorište je ostalo trajno preobraženo svojim ulaskom u moderno doba i kulturu ove epohe. Postalo je bliže svakodnevnim navikama savremenog čoveka, koji traga za pozorišnom terapijom u smirujućem mraku pozorišta. I sve ono ”umetničko” je palo u drugi plan pred eksperimentom, na jednoj, i zabavljačkom ulogom pozorišta, na drugoj strani… A pozorišta prave svoj repertoar prema ambicijama svojih vlasnika i (u našem slučaju) upravnika. Naravno, i u skladu sa repertoarskom politikom postojećih pozorišnih kuća.
- Ima li danas dovoljno dobrih ideja i kakav je položaj umetnika?
Ideja je uvek i više nego dovoljno, za razliku od materijalnih mogućnosti i uslova u kojima se pozorišne predstave prave i izvode. A položaj umetnika je kod nas, kao i u svim društvima u godina izloženih vanrednom stanju i stalnom osiromašenju – onakav kakav je. Slično kao i sa svim drugim zanimanjima i zajedničkim uslovima života, sve zavisi od lične snalažljivosti i veština preživljavanja u teškim okolnostima.
- Da li su predstave koje režirate odraz stanja u društvu?
Sve je odraz stanja u društvu, pa i predstave, filmovi, knjige, izložbe… Svi delimo trenutak u kome živimo i pokušavamo da ga nekako osmislimo.
- Jesu li naša pozorišta konzervativna ili sklona pomodarstvu?
Postoje obe vrste preterivanja, i ono u kome se repertoar zamrzava i stavlja u uvek iste (uobičajene, komercijalne i žanrovske) parametre, i ono koje ide na originalnost (pa i bizarnost) po svaku cenu. Između kiča i performansa.
- Napravite top listu od pet predstava koje obavezno treba pogledati.
Moj omiljeni reditelj (i kao čovek i kao umetnik) je fenomenalni Boris Liješević, i ovde ću zato navesti njegove predstave: pre svih genijalnu postavku ”Pijanih” Ivana Viripajeva, pa onda i Liješevićevo ”Prisustvo” , ”Osvrni se u gnevu” Džona Ozborna, ”Čekaonica” Dejvida Harovera, i, recimo, onaj sasvim aktuelni ”Lorencačo” po Alfredu de Miseu.
- Na koji način publika bira predstave?
Svojim izborom i (manjom ili većom) posetom.
- Kako privući pažnju publike?
Direktno: dovoljno dobrim i prisutnim marketingom, a indirektno: kvalitetom ponude.
- Postoji li razlika u radu na tv i pozorištu i u čemu se ogleda?
Razlika je ogromna, u svakom smislu. Danas je kod nas i u svetu televizijska produkcija jača nego ranije (bar u umetničkim žanrovima dramskog i serijskog programa), pa je ta naglo povećana gledanost i uključivanje najboljih filmskih autora u rad na TV projektima dovela do povećanog značaja i uticaja televizijskih programa na javno mnenje. A pozorište je postalo mesto nostalgičnog sećanja na misaoni i neposredni kvalitet umetničkog programa, kao mesto gde je sve življe i realnije nego u bioskopskim salama i foteljama pred TV prijemnikom.
Najnoviji