Dan Vojske Srbije obeležava se u znak sećanja na Drugi srpski ustanak, koji se odigrao 23. aprila 1815. i označio temelj za stvaranje moderne srpske države i vojske. Pripadnici Garde Vojske Srbije izveli su juče počasnu artiljerijsku paljbu sa Savske terase na Kalemegdanu povodom Dana Vojske Srbije – 23. aprila u skladu s naređenjem predsednika Srbije i vrhovnog komandanta Vojske Srbije Aleksandra Vučića. Počasnoj artiljerijskoj paljbi od 10 plotuna iz šest artiljerijskih oruđa prisustvovali su ministar odbrane Bratislav Gašić i načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Milan Mojsilović, saopšteno je iz Ministarstva odbrane. Povodom Dana Vojske juče je u Galeriji Vojnog muzeja na Kalemegdanu otvorena Izložba „Dostojni – značajne godišnjice moderne srpske istorije kroz odlikovanja iz zbirke Vojnog muzeja“.
Na Cveti, 23. aprila, 1815. u Takovu, pre 210 godina, Miloš Obrenović podigao je ustanak protiv Turaka, koji će biti uspešno okončan sticanjem autonomnog statusa Srbije. Miloševa buna 1815, poznata u istoriografiji kao Drugi srpski ustanak, presudni je događaj novije istorije Srba, kao doba stvaranja novovekovne slobodne Srbije. Pobedom u Drugom srpskom ustanku knjaz Miloš Obrenović doveo je ne samo do oslobođenja Srbije nego i do ukidanja feudalizma, razvlašćivanjem Turaka na lokalnom nivou. Miloševoj buni 1815. prethodio je tragičan period po propasti Karađorđevog Prvog srpskog ustanka oktobra 1813. Posledica je bila masovni zbeg naroda preko Save i Dunava, na prostor Austrije, u Banat i Srem, čemu je prethodio beg Karađorđa i drugih ustaničkih prvaka, osim izuzetaka poput Miloša Obrenovića. Položaj izbeglih bio je katastrofalan. U samoj Srbiji Turci su se ponašali gore nego uoči Karađorđeve bune 1804. u vreme strahovlade dahija, koja je i dovela do ustanka. Iako je Sulejman paša Skopljak koji je tada stolovao u Beogradu, zvanično proglasio amnestiju, u stvarnosti trajao je teror, paljevine, robljenje, kuluk, teški nameti, iživljavanje. Beograd je postao velika tržnica roblja, načičkan koljem s glavama posečenih Srba. Strah je bio sveprisutan, brojna sela su opustela. Nemogućnost iole normalnog života, opšta nesigurnost, dovešće je do odmetanja u šume, porasta hajdučije. U jesen 1814. izbila je, gotovo spontano, buna hadži Prodana Gligorijevića, u okolini Čačka, koju su Turci brzo ugušili. Pošto je teror nastavljen, na proleće 1815. grupa istaknutijih Srba, iz Rudničke, Valjevske i Beogradske nahije, nemogavši više da izdrži represiju, okuplja se. Njih pedesetak, pored drugih Arsenije Loma, Milić Drinčić, Milutin Garašanin, Nikola Katić, Lazar Mutap, dogovaraju se u Rudovincima i Vreocima da se podigne ustanak. Odlučuju da vođstvo ponude Milošu Obrenoviću. Prilikom sastanka u manastiru Vraćevšnici, Lunjevici i Dragolju, Miloš se prihvatio vođstva planirane bune, posle izvesne uzdržanosti. Na narodnom saboru u Takovu, na Cveti, 23. aprila 1815, gde su se uglavnom našli viđeniji Srbi iz rudničkog i čačanskog kraja, Miloš Obrenović je, kako je prethodno određeno, proglasio podizanje ustanka. Podigavši krstaš barjak uputio je poziv da se narod diže na oružje, s nalogom da se drumovi za Turke zapreče. Iguman Vraćevšnice Melentije Pavlović blagoslovio je i pričestio ustanike. Tokom narednih četiri meseca trajale su borbe. Prvi sukobi izbili su na Rudniku, napadnuti su Turci koji su sakupljali porez. Učestvovali su Jovan Obrenović, Arsenije Loma, Sima Paštrmac, Blagoje iz Knića. Miloš je potom brata Jovana Obrenovića i Lazara Mutapa poslao na Turke put Čačka. Milutina Garašanina je usmerio da zapreči izlazak Turaka iz Beograda. Sam Miloš se prvih dana zadržao na Rudniku na koji je prodrlo nešto Turaka koje je uputio Sulejman paša Skopljak. Odatle, namerio je da zauzme Palež, današnji Obrenovac, kako bi presekao nastupanje Turaka od Beograda. Palež je bio važan i zbog veze sa Sremom odakle je, kao i tokom Karađorđeve bune, stizalo snabdevanje ustanika, oružjem, municijom, hranom, i drugim potepštinama. Tim putem je započeo i povratak izbeglih. Austrijske vlasti odnosno graničarska vojna komanda u Petrovaradinu su to odlučno sputavale. Maja, Miloš je oslobodio i Valjevo, da bi se potom zaputio put Čačka gde su trajale borbe na Ljubiću. Nakon četrdesetak dana teških borbi Turci su na Ljubiću poraženi. Sledilo je oslobađanje Kragujevca, Batočine, Grocke. U prvoj četvrtini jula Miloš je tukao Turke i kod Požarevca, koji su se zatim povukli južnije put Ćuprije. Potom je oslobođen Karanovac, današnje Kraljevo. Bitna promena u odnosu na Karađorđevu bunu, bilo je blago, obazrivo ponašanje prema zarobljnim Turcima i njihovim porodicama, na čemu je upravo Miloš dosledno insistirao. Za žene i decu Turaka je obavezno obezbeđivao siguran odlazak van Srbije. Milošu je uspešnim razvojem ustanka uspelo da beogradske Turke i Sulejman pašu uglavnom zadrži zatvorene u kalemegdanskoj tvrđavi. Stambol je potom naložio upućivanje kaznene ekspedicije iz Bosne. Njih je Miloš u Mačvi, kod Dublja, sredinom jula, odlučno porazio. Ibrahim paša je zarobljen. Miloš mu je osigurao povratak u Bosnu. Poraz bosanskih poturica kod Dublja ispostavio se kao prelom. Bio je to kraj oružanog dela Miloševe bune. Usledili su pregovori Marašli Ali paše i Miloša Obrenovića. Vlast u Istanbulu odlučila se na popustljivost usled novih međunarodnih okolnosti. Težak poraz Napoleona u Rusiji promenio je sve. Otuda je Miloš Obrenović izvojevao pobedu s neuporedivo manje napora od onog koji je bio neophodan tokom Prvog srpskog ustanka, Karađorđeve bune. Posle pregovora sa bosanskim Huršid pašom u Podrinju, Miloš se zaputio u dolinu Morave na pregovore sa Marašli Ali pašom, što je završeno uspešno negde početkom septembra. Naglašavao je pritom da je njegova buna usmerena protiv Skopljak paše i zloupotreba, a ne protiv Turaka uopšte, pogotovo ne protiv Stambola. Vlasti u Istanbulu potom će postaviti Marašli Ali pašu za beogradskog vezira. U potonjem periodu Miloš će postupno, malim koracima, osmišljenom diplomatijom, s velikim naporom i izdašnim potkupljivanjem, izvlačiti povoljniji položaj za Srbiju kojom je ovladao. Prethodno, Turci su sasvim ignorisali odredbe Bukureštanskog mira iz 1812, odnosno garancije koje su bile predviđene za Srbe. Sada se međutim situacija iz osnova promenila. Prema prvom sporazumu Miloša Obrenovića s Marašli Ali pašom, Turci više nisu zalazili u narod, već su boravili isključivo u gradovima. To je podrazumevalo da su dažbine turskim vlastima nadalje prikupljali lokalni istaknutiji Srbi. Samostalan život Srba seljaka , bez terora koji je najčešće bio sastavni deo neposrednog prisustva Turaka, omogućiće postupan oporavak i napredak sela, a onda i trgovine sa susednom Austrijom, gde je izvožena stoka gajena po Šumadiji, Mačvi, Braničevu, Pomoravlju. Uspostavljeno je svojevrsno dvovlašće, potvrđeno sultanovim beratom 1816. U Beogradu je utemeljena Narodna kancelarija, predstavničko i administrativno telo, sa zastupnicima 12 nahija. Predviđeno je mešovito sudstvo. Tokom Narodne skupštine 1817. Miloša Obrenovića su sunarodnici proglasili za naslednog knjaza. Uspelo mu je, takođe, da izdejstvuje da Crkva na prostoru kneževine bude predvođena srpskim arhijerejima, čime je odstranjena vlast Carigradske patrijaršije, što je imajući u vidu teško iskustvo Srba sa grčkim sveštenstvom i posebno vladikama, imalo ogroman značaj. Porta je to potvrdila 1830. Tokom 24 godine prve vlade knjaza Miloša Obrenovića u Srbiji je podignuto ili obnovljeno čak 239 crkava, među kojima su isključivo njegovim sredstvim izgrađene 53. To ga, izvesno, posle Nemanjića, čini vodećim zadužbinarom Srpske crkve. Samoupravna prava Miloševe Srbije regulisana su, odnosno proširena, sultanovim hatišerifima iz 1830. i 1833. Obaveze srpskih seljaka prema turskim vlastima tada su, trajno, postale sastavni deo danka koji je plaćan Visokoj Porti u Istanbulu. To je dalje značilo da su agrarni odnosi tipični za Tursku, feudalizam, iz Srbije Miloša Obrenovića odstranjeni. Dotadašnja spahijska zemlja podeljena je seljacima. Bila je to prava društvena revolucija, kako se izrazio opisujući taj period istorije Srbije, veliki nemački istoričar Leopold Ranke. Hatišerifom iz 1833. Srbija knjaza Miloša je i teritorijalno proširena prostorom još šest nahija. Od tada Kneževina Srbija je pokrivala otprilike čitav prostor koji je sačinjavao Karađorđevu Srbiju. Potvrđen je autonomni status, a Milošu nasledno kneževsko zvanje. Tada je zapravo najčešće korišćen termin knjaz i knjažestvo, s logikom da lokalnih kneževa, tada se govorilo knezova, ima niz, kao i ranije, dok je knjaz Miloš jedinstven.
Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić čestitao je Dan Vojske Srbije ministru odbrane Bratislavu Gašiću, načelniku Generalštaba Vojske Srbije generalu Milanu Mojsiloviću i svim pripadnicima Vojske Srbije. On je u čestitki poručio da Vojska Srbije ne brani samo granice, već i dostojanstvo, tradiciju i vrednost jednog naroda, i podsetio da je u proteklom periodu Republika Srbija uložila je ogromna sredstva i trud u opremanje Vojske. ”Svim pripadnicima Vojske Srbije čestitam 23. april – Dan Vojske Srbije i jubilej od 210 godina. Na današnji dan sećamo se 1815. godine kada je podignut Drugi srpski ustanak kao ključni trenutak u stvaranju moderne srpske države. Taj istorijski čin, vođen verom u slobodu, od posebnog je značaja u nacionalnoj istoriji i predstavlja trajan izvor i nadahnuće kako srpskom narodu, tako i našoj vojsci“, naveo je predsednik u čestitki. Vojska Srbije je čuvar slavne tradicije srpskog naroda, oličenje hrabrosti, časti i odlučnosti u borbi za slobodu, rekao je on i dodao da se danas, kao i kroz vekove, ponosno sećamo svih onih koji su svoje živote položili za otadžbinu, saopštila je Služba za saradnju sa medijima predsednika Republike. „U savremenim uslovima, Vojska Srbije kontinuirano razvija svoje kapacitete, jača sposobnosti i unapređuje borbenu gotovost. U proteklom periodu Republika Srbija uložila je ogromna sredstva i trud u opremanje Vojske. Pored modernizacije opreme i naoružanja, poseban akcenat stavljamo na ulaganje u ljudske resurse kroz bolje uslove života i rada, povećavamo plate i primanja, ulažemo u stambeno zbrinjavanje, profesionalno usavršavanje, kao i podsticaje za mlade koji žele da se priključe redovima Vojske Srbije“, istakao je predsednik. Unapređenje sistema obuke, civilno-vojna saradnja, kao i aktivno učešće u mirovnim operacijama i zajedničkim vežbama, doprinose većem međunarodnom ugledu i operativnoj spremnosti, dodao je. „Naša zajednička dužnost jeste očuvanje mira, ali i stalna spremnost da zaštitimo narod i državu. Vojska Srbije ne brani samo granice, ona brani dostojanstvo, tradiciju i vrednost jednog naroda“, rekao je on. Vučić je pripadnicima Vojske Srbije zahvalio što časno i odgovorno služe svojoj otadžbini. „Neka vam ovaj značajan dan bude podstrek za dalji uspeh i napredak. Uveren sam da ćemo, oslonjeni na našu tradiciju, a okrenuti ka modernizaciji i znanju, nastaviti da jačamo Vojsku Srbije u interesu budućih generacija. Živela Vojska Srbije! Živela Srbija!”, poručio je predsednik Vučić.
