Na tribini su učestvovali ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu prof. dr Milena Dragićević Šešić, kulturolog iz Zavoda za kulturu Vojvodinedr Aleksandra Ðurić Bosnić i predsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije dr Miloš Konstantinović.

Vukosavljević je pre početka u izjavi medijima rekao da smatra da se Srbija pridržava visokih standarda otvorenosti za multikulturnu i transkulturnu saradnju i da Saveti nacionalnih manjina, koji se staraju i o kulturi, predstavljaju jedinsvenu pojavu u ovom delu Evrope.

„Kultura nacionalnih manjina jeste bogatstvo za svaku kulturu, jer se kulture međusobno dopunjuju, nadahnjuju, čine međusobno jedni druge bogatijima. Očuvanje kulturnih tradicija svih naroda i etničkih grupa koji žive na nekom prostoru jeste imperativ civilizacijski i kulturološki. Ono što je bitno za Srbiju i srpski narod jeste da očuva svoje kulturno jezgro i da tako formatirana kultura bude otvorena za svaku vrstu uticaja i saradnje“, naglasio je ministar.

On je primetio da je multikulturalnost u savremenom dobu „donekle otrcan pojam jer se svašta pod njim podrazumeva, ali ako pod njim podrazumevamo otvoremnost za kulturne uticaje, čuvanje kulture i nacionalnih manjina i etničkih grupa i većinskog naroda, onda se stvara razuman prostor za napredak svih kulturnih obrazaca“.

Vukosavljević je primetio da Evropa doživljava značajne transformacije, čemu doprinosi i migrantska kriza, te da se politika umešala u kulturu, ali naglasio da „kulture moraju da imaju otvorena vrata i prozore za međusobnu saradnju i da se druge kulture moraju sa razumevanjem prihvatati, ali ne samo deklarativno, već i suštinski“.

„Evropa ukoliko želi da zadrži svoje snažne kulturne tradicije i vrednosti, mora sa razumevanjem da prihvata i kulture drugih naroda“, dodao je Vukosavljević.

Direktor Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka dr Vuk Vukićević, koji je vodio debatu, skrenuo je pažnju da su vodeći svetski političari – Angela Merkel, Dejvid Kameron i Nikola Sarkozi – svojim nedavnim izjavama doveli u pitanje multikulturalizam okarakterisavši ga kao koncept koji vodi ka izolaciji i segregaciji, umesto ka toleranciji i razumevanju drugog.

Šešić i Bosnić su upozorile na najveću zamku multikulturalizma, koji je, nastao iz želje i potrebe da se zaštite prava različitih etničkih zajednica, doveo do odsustva dijaloga između različitih zajednica.

Bosnić je primetila da je u Vojvodini, kao izrazito multikulturalnoj sredini, poštovanje različitosti nacionalnih zajednica dovelo do toga da su se one previše oslonile i okrenule komunikaciji unutar sebe i sve manje komuniciraju međusobno.

Ona je napravila razliku između multikulturalnosti kao činjeničnog stanja svuda u svetu i multuikulturalizma koji ima ideološko-politički konstrukt, sa čim se složio i predsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije dr Miloš Konstantinović koji je primetio negativnu stranu multulikturalizma kao ideologije primenjene u praksi koja vodi ka isključivanju nacionalnog identiteta i brojnim frustracijama.

Konstantinović je skrenuo pažnju ipak da je Balkan bliži idealu interkulturalnosti od bilo kog društva na Zapadu, da je odnos hrišćanstva i islama na ovim prostorima prirodno određen, što nije slučaj u Briselu ili Parizu, i primećuje opasnost od zatvorenosti zajednica na šta je posebno osetljiva Francuska kada u pitanju islam.

Šešić je primetila da smo se naglašavanjem razlika i specifičnosti udaljili od dijaloga i razumevanja drugog u sopstvenoj kulturi i razvili zapravo geta, te mladi u Srbiji danas ne poznaju kulturu islama, iako je ona organski deo Balkana, a to se ogleda i u isključivanju, na primer, doprinosa žena srpskoj kulturi.

Vukosavljević se nadovezao primetivši da postoje dva fenomena – akulturacija (prihvatanje kulture drugog, uglavnom većinskog stanovništa) i kulturni egocentrizam, te da Evropi, pa i Srbiji više „preti“ prvi nego drugi pojam.

On je ponovio da multukulturalizam treba da bude mozaik sastavljen od jasno definisanih, formatiranih i snažnih nacionalnih kultura koje kao takve mogu da primaju i daju uticaj uz demokratska, otvorena društva koji su nosioci tih kultura.

Šešić pak primećuje da politika isključivanja dominira i medijskom slikom u Srbiji, pomenula napade na Skerlića i Vuka zbog „evropeizacije Srbije“ i „odvođenja Srba od ruskog jezika“, te da mladi na fakultet dolaze sa poluinformacijama do kojih su došli čitajući tabloide i blogove.

Na pitanje kako bi trebalo da izgleda kulturna politika u Srbiji, Šešić je naglasila da ona treba da pomaže stvaralaštvo i nasleđe skrenuvši pažnju da je ideološka isključivost sa estetskim reprekusijama najveći problem.

Ona je konstatovala i da je najveći nedostatak kulturne politike nepostojanje dijaloga između Beograda i gradova u untrašnjosti, pa gradovi ostaju „kulturološki pusti, dok u selima više ni učitelji ni popovi ne žive“.

Vukosavljević se usprotivio tome, pomenuvši da je samo tokom godinu dana Ministarstvo kulture putem konkursa „Gradovi u fokusu“ izdvojilo blizu 300 miliona dinara za gradove u unutrašnjosti zemlje, ponovivši da veliku pažnju posvećuju decentralizaciji kulture.

Učesnici su se dotakli i teme ćirilice i, dok su Šešić i Bosnić istakle da dva pisma predstavljaju bogatstvo naroda, osudivši mere koje je predvidelo Ministarstvo kulture u cilju zaštite ćirilice, Vukosavljević i Konstantinović su upozorili na ugroženost ćirilice i naglasili potrebu za stimulativnim merama kojima bi se podstaklo, na primer, štampanje knjiga na ćirilici kako ne bi „nestala u tihom procesu akulturacije“.