Počast stradalim vojnicima odaće predsednik Srbije Tomislav Nikolić, uz prisustvo drugih visokih srpskih zvaničnika, a potom će položiti venac na Srpskom vojničkom groblju u Bitolju i odati počast vojnicima stradalim u proboju Solunskog fronta, najavljeno iz ambasade Srbije u Skoplju.

Kajmakčalan je najviši vrh planine Nidže, na samoj granici Grčke i Makedonije.

Ovaj, inače, teško pristupačni vrh, zbog strateškog značaja, bio je poprište izuzetno surovih borbi septembra 1916, u sklopu nastojanja da se probije linija fronta obrazovanog u zaleđu Soluna.

Kajmakčalan, koji je u to vreme bio granična kota Srbije prema Grčkoj, ušao je u istorijsku, pa i mitsku svest Srba, kao jedna od ključnih velikih bitaka, tokom borbi za povratak u porobljenu otadžbinu.

Pošto je srpska Vrhovna komanda, suočena s masivnim nadiranjem Nemačkih, Austro-Mađarskih i Bugarskih invazionih trupa, u poznu jesen 1915. odustala od ideje da se na Kosovu pruži odlučan otpor nadirućem neprijatelju, naređeno je odstupanje put Jadrana.

U gotovo nemogućim okolnostima, preko planinskih vrleti, povlačio se tada čitav državni aparat Srbije, vojska i brojni civili. Pod borbom, u uslovima surove zime, u bespućima, od borbi, gladi, potpune iscrpljenosti, bolesti, hladnocće, stradale su desetine hiljada srpskih vojnika i civila.

Pošto saveznici nisu organizovali prihvat Srba južno od Skadra, kod San Đovani di Medua (danas Šenđin) i Lješa, odstupanje je nastavljeno na jug, put Drača, uglavnom pod ledenom kišom, preko gliba i mulja, razlivenih baruština, reka, u koloni po jedan.

Iz Drača, francuski brodovi evakuisali su ih, najčešće pod okriljem noći u strahu od podmorničkih napada, tokom druge polovine januara 1916. godine, na Krf.

Prepolovljena srpska vojska oporavljena je potom, da bi se konačno, aprila 1916. našla u zaleđu Soluna. Obrazovan je novi, balkanski – Solunski front.

Srpska vojska je tako, u septembru 1916, posle 18 dana teške i neizvesne borbe na Kajmakčalanu, uspela da otvori „Kapiju slobode“ i pobedonosno krene put svoje domovine.

Na volovskim kolima, po lošim putevima i nepovoljnim vremenskim uslovima, vojnici nisu poneli samo ponos i slobodu, već i uspomenu na veliku pobedu koja im je omogućila povratak u domovinu.

Od kamenja sa Kajmakčalana napravljen je jedan od najneobičnijih spomenika – osmatračnica koji se nalazi u Pionirskom parku u Beogradu.

Upravo na ovoj osmatračnici, a povodom veka od bitke na Kajmakčalanu, cveće je prošle sedmice položio ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Aleksandar Vulin poručivši da je istorija Srbije, istorija borbe za slobodu i da Srbija nikada neće dozvoliti da se njena istorija prekroji ili prilagodi dnevno-politickim potrebama bilo koga.

Tada je simbolično dat znak za početak memorijalnog maratona „Čast otadžbine“, koji organizuje atletski klub „Plemenito srce“.

Do Kajmakčalana će tričati deset maratonaca, medju kojima i tri devojke, a svako od njih će dnevno preći po 100 kilometara dnevno.

Planirano je da učesnici maratona 16. septembra u 14 sati stignu na vrh Kajmakcalana, a predsednik AK „Plemenito srce“ Milisav Jankovic objasnio je da ce maratonci tamo upaliti sveće za sve naše heroje koji su dali život za slobodu.

Inače, pobeda na Kajmakčalanu, imala je poseban značaj i zbog činjenice da je to bila prva pobeda Srba, posle povlačenja iz otadžbine.

Posle Prvog svetskog rata, na Kajmakčalanu je podignuta kapela – kosturnica, odnosno spomen crkva. Na njoj je stajao natpis, posveta, kralja Aleksandra Karađorđevića: „Mojim div-junacima neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine.“

U skladu s testamentarnom željom, u urnu u kapeli položeno je srce Arčibalda Rajsa, sahranjenog na Topčiderskom groblju u Beogradu.