Prema sinopsisu, nemiri su dugo ključali ispod površine u predgrađu Helsinkija većinski naseljenom migrantima, a zbog nasilja policije jedan otac završava u bolnici.

Taj događaj je još više odjeknuo zbog grešaka vlasti i često nenamernih preteranih reakcija i u trenutku kada ti događaji doživljavaju vrhunac polubraća Sipe i Juno se bore za bolju budućnost, da pronađu nove šanse u životu, ali je June otišao predaleko lošim putem.

Jokinen je ispričao da je za film napravio kasting za 500 ljudi iz predgrađa Helsinkija i angažovao neprofesionalne glumce, snimao na pravim lokacijama, dogovarajući se o svemu sa ljudima koji tu žive kako bi sve u filmu bilo što realnije.

On je rekao da oseća empatiju prema ljudima čak i kada rade loše stvari. „Ljudi su dobri, sistem je loš“, istakao je Jokinen.

Ipak primećuje da su sistem izgradili ljudi, kaže da on generalno ne voli ljude, čak ni sebe, ali naglašava da su to sve pojedinci i da treba osećati bar empatiju.

„Svi sistemi su neuspeli. Vidite šta se sve dešava u svetu, posebno sa migrantima. Šta nam drugo ostaje nego da saosećamo sa ljudima“, dodao je on.

Finski autor primećuje da je nasilje svuda i da treba videti šta se krije iza toga, da to nikad nije tako jednostavno kao što se čini, da se obično goovori da iza morala stoji religija, ali da zapravo moral treba da bude rezultat toga kako se čovek oseća.

On je rekao da ljudi u predgrađu Helsinkija žive od trenutka do trenutka, ne znaju uvek da li čine dobro ili loše, sve dok se ne nagomila tog lošeg.

„Da ste doneli lošu odluku, shvatite tek kasnije i to je baš bez veze, ali mi smo ljudska bića i grešimo. Ne znam kako dolazi do nasilja. Voleo bih da znam, ali mi ljudska bića smo idioti. Kada pogledate šta se sve dešava u svetu, shvatite da je nasilje deo nas. Nadate se da će proći, ali mislim da neće“, iskren je Jokinen.

On naglašava da nasilje na filmu treba prikazivati sa svim okolnostima i posledicama, a ne na zabavan način.   Na pitanje da li misli da nasilje u filmu podstiče ljude da ga čine, Jokinen kaže da je nasilje postojalo i pre filma, samo ga sada kinematografija čini lakšim.

Pank kao inspiracija

Takođe smatra da ako neko nije agresivna osoba, a sluša agresivnu muziku, ona mu može pomoći da oslobodi svoje emocije, makar kroz boju kose, ako nema hrabrosti za nešto drugo.

Otkrio je okupljenima u sali „Prokleta avlija“ i da je od pank benda „The Exploited“ dobio 11 autorskih pesama za gajbu piva.

„Voleo sam The Exploited kada sam bio mlad i sada sam dobio sva prava na originalne pesme za gajbu piva. Zato je dobra pank muzika i poštujem ih mnogo zbog toga“, kazao je Jokinen.

Muzika-refleksija našeg života

Jedan od najtraženijih režisera video spotova u svetu, koji je proveo 12 godina u Los Anđelesu i sarađivao sa Selin Dion, Šanajom Tvejn, Bijonse, Eminemom, ujutru sluša Džonija Keša i ističe da je muzika refleksija našeg života, da muzičari iskazuju ono što osećamo i da ljudi slušaju muziku zbog raspoloženja.

Autor filmova „Stanovnik“, „Čistka“, „Babica“, kaže da su „Cvetovi rata“ za njega veoma ličan film, ali nije želeo to da obrazloži.

„Film je zapravo o ocu, koji greši i ne želi da njegova deca naprave iste greške. To je prilično finska stvar, porodica je uvek na prvom mestu i on se trudi da je održi“, rekao je Jokinen, ali dodao da ta priča nema nikakve veze sa njegovim ocem.

On se osvrnuo i na snimanje filmova, primetivši da zahvaljući digitalnoj tehnologiji danas svako može da snimi film, ali i da uvidi da to nije lako.

„Nije lako napraviti film, jer to nisu samo slike. Možda je lako snimiti film, ali je teško napraviti dobar film. Ja još nisam uspeo u tome“, rekao je Jokinen, čiji je film prikazan u programu „Savremene tendencije“ 10. „Kustendorfa“.