Daleko od bučnog centra srpske prestonice, okružen zelenilom i tišinom neuobičajnom za velike gradske sredine, Muzej afričke umetnosti, prvi i jedini muzej u regionu isključivo posvećen kulturama i umetnostima afričkog kontinenta, već 40 godina približava daleku Afriku srpskoj publici.

Muzej afričke umetnosti: Zbirka Vede i dr Zdravka Pečara osnovana je 1977. godine pod pokroviteljstvom Skupštine grada Beograda.

Tokom dve decenije provedene u zapadnoj Africi, prvo kao novinar, a kasnije kao diplomata i jugoslovenski ambasador u sedam afričkih država, dr Zdravko Pečar je zajedno sa svojom suprugom Vedom upoznao afričku istoriju, kulture i umetnosti, koje je potkrepio negovanjem bliskih odnosa sa ljudima Afrike, njihovim običajima i načinom života, podseća direktorka Muzeja Marija Aleksić.

Upravo su prijateljski odnosi sa afričkim državnicima i „običnim čovekom“, kao i velika istrajnost, omogućili dobrotvorima Pečar da sakupe vredne primerke koje danas sačinjavaju zbirku afričke umetnosti.

Na ulazu u Muzej nalazi se čamac iz Gane, koji je Pečar dobio na poklon, a na njemu je natpis “Nyimpa kor ndzidzi” (Čovek ne može opstati sam), što je i naziv izložbe koja će biti otvorena 23. maja povodom 40 godina Muzeja.

Iznad čamca je i mapa Afrike koju je izradio Kolja Miljunović, samo jedan u nizu značajnih ljudi koji su bili uključeni u rad ove jedinstvene institucije.

Stalna postavka, koju su vizuelno osmislili arhitekte Slobodan i Saveta Mašić, a koncept prva direktorka Muzeja Jelena Aranđelović Lazić, nije menjana od 1977. godine i predstavlja tradicionalne umetnosti naroda zapadne Afrike kao što su Bambara, Dogon, Marka, Malinke, Mosi, Bobo, Kisi, Baga, Dan, Gere, Senufo, Baule i Ašant.

Najviše su zastupljene maske i skulpture, koje čine inventar religijskih i drugih društvenih ceremonija, zatim kultni i magijski, ukrasni i upotrebni predmeti u drvetu, keramika, figure u mekom kamenu (steatitu) i reprezentativni izbor tekstila i muzičkih instrumenata.

Njihova najveća vrednost, prema rečima Aleksićeve, leži upravo u činjenici da su svi ti predmeti zaista i upotrebljavani, a Zdravko i Veda su ih prikupljali, dobijali pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka po selima Gane, Malija, Obale Slonovače, Gvineje, Burkine Faso.

Aleksićeva ističe da su ponosni što su priroda porekla i način dolaska do svih tih predmeta drugačiji od onih koji se čuvaju u drugim evropskim muzejima koji imaju dela afričke umetnosti.

“Muzej je nastao u vreme kada je politika nesvrstanosti i politika antikolonijalizma bila na vrhuncu zahvaljujući odnosima Josipa Broza Tita i kolekcija Muzeja je simbol prijateljstva tadašnje Jugoslavije i afričkih zemalja. Svi predmeti, izloženi u muzeju, predstavljaju bliske odnose između naroda i simbol su antikolinijalne politike koju je vodila tadašnja vlast”, rekla je Aleksićeva Tanjugu.

Ona kaže da je danas teže doći do predmeta, te se i zbirka Muzeja sporo dopunjuje i primećuje da se danas mnogi slični predmeti prodaju u suvenirnicama, na aerodromima, dok vrednost eksponata u beogradskom Muzeju afričke umetnosti leži u njihovoj nekadašnjoj upotrebi.

Muzej je otvoren sedam dana u nedelji i organizuje niz programa – od kreativnih radionica za decu koje prate tematske izložbe i likovnog konkursa za decu i mlade, preko kurseva keramike i grafike za srednjoškolce tokom zimskog i letnjeg raspusta, programa obuke studenata Filozofskog fakulteta – “Praktikum” do kursa svahili jezika, trodnevne manifestacije “Afro festival” i besplatnih programa za penzionere svakog prvog četvrtka u mesecu.

Deca su i najčesći posetioci Muzeja, rado dolaze da slušaju i uče o Africi, a svoje utiske i znanje pretaču u crteže učestvujući u likovnom konkursu koji je trenutno u toku.

Tako je i ekipa Tanjuga prilikom snimanja reportaže zatekla u Muzeju učenike drugog razreda OŠ “Sava Šumanović” iz Zemuna.

“Ja sam ovde videla jako lepe skulpture i nešto što su ljudi radili, što im je bilo zabavno i znam da u Africi žive životnije i ljudi”, kaže Anastasija Vasić, a njen drug iz odeljenja Aleksa Kostandinović je naučio u Muzeju da maske koriste “ljudi da uplaše druge da se oni ne bi svađali”.

Mii Čikari pažnju su privukli “lepi ćupovi koji su se koristili u nekim posebnim prilikama”, Sergej Antić je sa znatiželjom slušao o “brodu koji ne može da vozi jedan čovek, jer kada lovi ribu, riba može da povuče mrežu i da on padne u vodu”, a Jana Ðorđević je saznala da je najveća pustinja na svetu Sahara, a najveća reka u Africi Nil.

“Ono što je lepo je što se deca oslobode, veoma su kreativni, odlutaju i prikažu pejzaž, sredinu i običaje, ono što pričamo pretoce u sliku, što nama je jeste cilj. Utisci su onda bogati, puni, snažni”, kaže kustoskinja Marija Ličina, koja rado najmlađe posetioce vodi kroz postavku.

Tokom “avanture po Africi”, nauče mališani i po koju reč na svahiliju, a zanimljivo je da vlada veliko interesovanje za kurs jednog od najraspostranjenijeg jezika u Africi, koji već tri godine u Muzeju vode Galina Tudik i Amosi Ruangaria.

“Kada smo prvi put organizovali svahili radionicu, za nju se prijavilo 130 ljudi i to je za nas bio znak da treba da organizujemo učenje tog jezika. Dolaze ljudi koji žele da putuju, najčešće u Tanzaniju ili Keniju, koji imaju poslovne veze sa Afrikom ili koji su nekada živeli u Africi pa sada žele da nauče jezik koji poznaju iz detinjstva. Ima studenata koji su do svahilija došli slušajući muziku, a značajna je i grupa filologa kojima je ovo prilika da uđu u strukturu jezika koji je drugačiji”, kaže kustoskinja Ivana Vojt.

Važan segment aktivnosti Muzeja predstavlja praksa za studente Filozofskog fakulteta, a rezultat tog procesa su vođenja otvorena za javnost u trajanju od 10 dana, tri puta godišnje, u maju, julu i septembru.

Muzej afričke umetnosti će 40 godina svog postojanja proslaviti na dan kada je otvoren, 23. maja, svečanošću u Skupštini grada i otvaranjem izložbe “Nyimpa kor ndzidzi” u svojoj maloj sali.

“Muzej afričke umetnosti je i dalje i verovatno će uvek biti specifična institucija u našoj sdredini, tako da je jedan od bitnih zadataka bio da u svim programima i izložbom, koju pripremamo, skrenemo pažnju javnosti na poreklo, odnosno na prve dane, prve ideje koje su pokrenule stvaranje ovog muzeja”, ističe kustoskinja Emilia Epštajn.

Ona je primetila da mnogi posetioci Muzeja zapravo ne znaju kada i zašto je on osnovan i ne znaju mnogo o ljudima koji su osnovali tu instituciju, te će izložba u pripremi biti zapravo posvećena Vedi i Zdravku Pečaru.

“To može da bude i pogled u budućnost, jer smo u planiranju izložbe otkrili nova dokumenta. Uoči obeležavanja godišnjice Muzeja urađena je i digitalizacija fotoarhiva Zdravka i Vede Pečar, što zapravo otvara novo polje za naučno istraživanje. Čini nam se da samo upotpunjujemo i potvrđujemo razlog za naše postojanje”, rekla je Epštajn.