O Velikom petku je teško govoriti kao o prazniku, jer za hrišćane je to najtužniji dan, kada je, prema predanju, Isus Hrist raspet na krstu na Golgoti, istakao je jerej pri hramu Vaznesenja Gospodnjeg u Žarkovu Stevan Jovanović. „Ja bih rekao da je to dan u kojem se bol poistovetio sa stradanjem i poniženošću svakog od nas. Tako da je to dan kada se sećamo naše poniženosti, pogotovo onda kada smo hteli da budemo pravedni, dobri i na visini nekog zadatka i očekivanja, a nismo uspeli“, rekao je Jovanović za Tanjug. On je objasnio da čak i simbolika skrivena u narodnim običajima ukazuje da je u pitanju jedan „potresan praznik“. „Recimo, za Božić imate mnogo više narodnih običaja. Jer Božić se obeležava u radosti, u poletu životnom, dok je Veliki petak nekako tih, miran. Nema mnogo narodnih običaja, osim farbanja jaja koje su opet priprema za Vaskrsenje“, naglasio je Jovanović. On ističe da bi, prema nekim crkvenim tipicima, Veliku subotu, koja dolazi između petka i nedelje, trebalo provesti u potpunoj tišini. „U potpunom smiraju da bi se čovek u tom smiraju zapitao o svim uspesima i neuspesima, ali i čime ih meri, jer ako ih ne merimo Hristovim vaskrsenjem, ako ne postavimo u perspektivu večnog života, bojim se da ćemo biti poraženi i uspesima i neuspesima“, naveo je Jovanović. Dodao je da Veliki petak za hrišćane jeste dan kada uspehe i poraze, i svoje lične i naših prijatelja, gledamo kroz Hristovo stradanje, ali kako je rekao, „kroz ono što je mnogo važnije, kroz Hristovo vaskrsenje“. Kada je u pitanju post, Jovanović objašnjava da je to poseban način ponašanja pravoslavnih hrišćana u određenim periodima i da on „treba da izrazi naše najdublje uverenje da lepota i punoća života nije u jelu i piću, već u nečem mnogo većem i mnogo lepšem“. „A da bi do te lepote, koja je veća i lepša, došli, moramo da je potražimo u stvarima koje su duboko u našim srcima. A da bismo do tih stvari došli, moramo da napravimo mesta za istraživanje u nama samima, a to znači da moramo svoju pažnju da skrenemo s onih stvari koje nam dolaze spolja“, naglašava Jovanović. Jovanović dodaje da je iskustvo pravoslavnih hrišćana, „pre svega monaha i monahinja, pokazalo i otkrilo da u dubinama naših bića svako od nas može da pronađe one slojeve koje, kada otkrije, onda postaje svestan da mu za istinsku punoću i mir životni zaista nije neophodno da se okreće spoljašnjim stvarima“. „Zaista je neophodno da, ako hoćemo da budemo stabilni ljudi, odrasli ljudi, ljudi koji su našli punoću, koji su našli pravu meru, najpre potražimo boga u sebi. Da bi smo se odlučili na taj put i da bi na tom putu bili, jako je važno uzdržanje ili, kako ga mi u narodu popularno nazivamo, post“, rekao je Jovanović. On objašnjava da je post u jednom svom aspektu uzdržavanje od mrsne hrane, ali je i uzdržavanje od drugih stvari „koje nas remete i onemogućuju nam da pronađemo istinsku stabilnost i punoću u svome srcu“.

Srpska pravoslavna crkva i vernici koji poštuju Julijanski kalendar obeležavaju Hristovo stradanje, Veliki petak, dan kada je Isus osuđen i razapet na Golgoti, žrtvujući se za sve ljude i spasenje sveta. Pravoslavni tog dana strogo poste, provodeći ga samo na suvom hlebu i vodi, a mnogi tog dana i „jednoniče“ – ceo dan ništa ne jedu, niti piju već tek uveče uzmu malo hleba i vode. U većini krajeva Srbije na Veliki petak se farbaju jaja. Veliki petak je za hrišćane najtužniji dan kada se sećaju događaja koji su prethodili Hristovom raspeću. To je dan kada su Rimljani osudili na smrt Isusa Hrista, na nagovor jevrejskih sveštenika i fariseja. U znak tuge i žalosti, na Veliki petak ne smeju zvoniti crkvena zvona, počev od bdenija na Veliki četvrtak, već se na bogosluženja poziva drvenim klepetalima. Na Veliki petak nema liturgije već se ujutru čitaju „Carski časovi“. Carskim časovima se na jutrenju podseća na vođenja Hrista na sud ka Pontiju Pilatu, vreme osude, vreme krsnih stradanja i raspeća na brdu Golgota, a zatim i skidanja tela Hristovog sa krsta večernjom službom na kojoj se iznosi Plaštanica. U svim pravoslavnim hramovima popodne se iznosi Plaštanica, koja simbolizuje platno u koje je Isus umotan nakon skidanja sa krsta i na njoj je prikazano Hristovo polaganje u grob. Plaštanica se stavlja na posebno ukrašen sto ispred oltara, koji predstavlja Hristov grob. Nakon večernje službe se u nastavku služi jutrenje Velike subote sa Statijama (opelo Isusu Hristu), nakon čega oko hrama ide litija sa Plaštanicom. Statije su pesme u kojima se opisuje žalost i patnja Presvete Bogorodice zbog raspeća i smrti njenog sina Isusa Hrista, ali i patnje koje najavljuju njegovo slavno vaskrsenje. Farbanje jaja za Uskrs spada u najstarije hrišćanske običaje i simbolizuje dan kada je Marija Magdalena došla u Rim da pripoveda jevanđelje. Stigla je i do cara Tiberija kome je na poklon donela korpu jaja. Car nije verovao u Hristovo vaskrsenje i rekao je da bi to bilo kao kada bi bela jaja u korpi promenila boju. Marija Magdalena je na to rekla: „Hristos vaskrse“ i sva jaja u korpi su postala crvena. Crvena boja je simbol radosti i vaskrsenja, a prvo crveno jaje se čuva do narednog Vaskrsa kao „čuvarkuća“, zaštitnik porodice. Prema drugoj legendi, stanovnici Jerusalima su se rugali hrišćanima da Hristos nije vaskrsao, jer je to nemoguće, kao što nije moguće da kokoške snesu crvena jaja. Sledeće godine, na dan Uskrsa, sve kokoške u Jerusalimu su snele crvena jaja. Veliki petak je dan žalosti, ali i uvod i priprema za najveći hrišćanski praznik Uskrs.