foto tanjug

Poznati pisac, scenarista i dramaturg, akademik Dragoslav Mihailović, preminuo je u Beogradu u 93. godini, potvrđeno je Tanjugu u piščevom okruženju. Mihajlović je bio pisac, romansijer, scenarista, dramaturg i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Dobitnik je mnogih književnih nagrada i priznanja. Nјegov književni opus obuhvata pripovetke, romane i drame. Dela su mu prevođena na više evropskih jezika.

Mihailović je bio redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Dobitnik je mnogih književnih nagrada i priznanja.

Njegov književni opus obuhvata pripovetke, romane i drame. Izabrana dela su mu štampana dva puta, u šest knjiga 1984. i u sedam knjiga 1990. godine.

Dragoslav Mihailović bio je pisac organskog dara, u njegovoj rečenici pulsira život o kome hoće da nam svedoči, rekao je  Tanjugu osnivač i direktor izdavačke kuće Arhipelag, pesnik i esejista Gojko Božović, povodom smrti akademika Mihailovića. „Kao izvorni realistički pisac i kao jedan od poslednjih velikih pripadnika jedne velike generacije u srpskoj književnosti, Dragoslav Mihailović je svoje priče i romane oblikovao od samog života, uvodeći u njih ne samo karakteristične pojedinosti ljudskog iskustva jednog vremena već i karakteristični jezik i iskaz po kome se prepoznaju njegovi junaci“, navodi Božović. Pokazujući se kao pisac brutalnih događaja i autentičnih činova ljudske patnje, kao pisac koji građu crpe iz događajnosti sveta ili iz njegove periferijske vitalnosti, Mihailović u svojoj prozi pripoveda nekoliko sudbinskih tema kao što su istorija, politika, ideologija, socijalni okvir egzistencije, zlo u ljudskoj prirodi prizvano nekim činom istorije ili politike, kazao je on. Božović navodi i da se sve ove teme pojavljuju, barem u nagoveštaju, u ključnom piščevom delu „Kad su cvetale tikve“, u kome se otvara tema Golog otoka koja će ispuniti čitav niz Mihailovićevih knjiga. Kratki roman „Kad su cvetale tikve“, raspet između beogradskog Dušanovca i slike epohe, između perifrijskih junaka i sudbinskih izazova jedne generacije, ulazi među najuspelije knjige srpske književnosti druge polovine 20. veka, dok su Mihailovićeve priče u samom vrhu srpske pripovedačke umetnosti. U romanu „Petrijin venac“ Mihailović je iskazao jednu tragičnu priču uronjenu u svakodnevicu unutrašnjosti, istakao je Božović. Roman „Gori Morava“ je nostalgični povratak u detinjstvo i u svet koji je nestao, pa može biti obnovljen samo u evokativnoj priči. Na razmeđi između publicistike i književnosti, nastala je njegova petotomna serija knjiga o logoru Goli otok, ispunjena potrebom da se pamti i svedoči, kako bi se tako, pamćenjem i svedočenjem, predupredilo zlo ideologije i obest velikih mehanizma otuđene vlasti. I sam zatvorenik Golog otoka, Mihailović je želeo da sačuva sliku patnje svojih sastradalnika, navodi Božović. On dodaje i da Mihailovićevi junaci uvek pričaju iskustvo sopstvenog života ili jedan odsečak svog iskustva, koji im je život učinio sudbinski drugačijim nego što bi on morao biti. Verujući kako je književnost glas koji se mora čuti u vremenu, Mihailović je svoje pripovedanje najčešće oblikovao kao pričanje patnje. Ta patnja je nekada duboko privatna, nekada su se u nju umešale neke više sile, ali je to uvek patnja čija potresnost menja junakov svet, primećuje Božović. Za koji god tip iskustva da se opredeljivao, pričanje Dragoslava Mihailovića bilo je ispunjeno humanističkom korektivnošću i etičkom dimenzijom pripovedanja. Po tome ćemo pamtiti njegove priče i romane, zaključio je Gojko Božović.

Dragoslav Mihailović je jedan od najznačajnijih pisaca u ukupnoj istoriji srpske književnosti, izjavio je za Tanjug akademik Dušan Kovačević, povodom smrti Mihailovića. „Upoznao sam ga početkom 70-ih godina kada je dolazio u Atelje 212 na viđanja i prijateljske razgovore sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom koji mu je i objavio prvu zbirku priča dok je bio urednik u Matici srpskoj. To je Dragoslavova poznata zbirka „Frede, laku noć“, rekao je Kovačević. Naveo je da je, i kao Bora Pekić, i Dragoslav počeo da piše tek posle 30. godine i imao je osećaj, kao i Bora, da mora da nadoknadi propušteno vreme u mladosti, u oba slučaja zbog robije. „Sa Dragoslavom sam bio u prijateljskim razgovorima i susretima više od pola veka i nikad se za sve to vreme nismo ni sporečkali, mada je poznato da je Dragoslav bio čovek britkog i beskompromisnog jezika. Njegov roman i drama ‘Kad su cvetale tikve’ obeležili su istoriju literature i pozorišta. Kad je predstava zabranjena zbog Titove primedbe ‘da tamo neki Mihiz piše neke problematične stvari’, Tito nije znao ni ime Dragoslavljevo, ali je bilo dovoljno da ga ponovo zabrane“, kaže Kovačević. Izuzetno mi je žao što je napustio ovaj svet, koji je razumeo i u svojim knjigama tako dobro opisao, zaključio je Dušan Kovačević.

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić uputio je telegram saučešća povodom smrti akademika Dragoslava Mihailovića navodeći da je on bio književnik čiji je životni vek bio obeležen zatočeništvom, marginalizacijom, zastrašivanjem i unižavanjem, ali i najvećim priznanjima i poštovanjem od strane slavnih umova njegovog doba. „Na surovo bolan način, pisao je Mihailović o besmislu života zlikovaca i zločinaca, ali i o dubokom smislu herojstva, časti i ljudskosti za koje se čovek odlučuje bez obzira na stradanja i cenu koju za to mora da plati. Sa jedinstvenim senzibilitetom prikazivao je tragiku ljudskog postojanja u totalitarnom društvu, uništenu budućnost buntovnih pojedinaca i prelomne trenutke borbe čoveka koji želi da očuva identitet, dok se suočava sa izborima koje je malo ko spreman da prihvati“, napisao je predsednik Srbije. Kako je naveo, Mihailović je bio „prijatelj nobelovaca i neprijatelj nepismenih ali silnih, ponižavan, a proslavljen, glas onih čija je reč utišavana i ubijana, bio je ogledalo moralnog sunovrata društva u kojem je negativna selekcija postavila klicu buduće propasti i brodoloma sistema koji je iznedrio nebrojene nedaće za naš narod i državu“. „Mihailović je svojom rečju jakog književnog naboja proslavio obične ljude-heroje, a silovito razgolitio svu nemoć, duhovnu prazninu i jad postojanja onih koji su sopstveni strah kompenzovali pompeznom okrutnošću. Na hiljadama strana koje je ispisivao dugo i pažljivo, maestralno je delegitimizovao tadašnje autoritete, čime je izazivao njihovo još veće neprijateljstvo, osudu i zgražavanje ideološke pseudo-elite“, naveo je Vučić u telegramu saučešća. Prema njegovim rečima, retko ko je do najvećih dubina opisao samu srž egzistencijalne teskobe, strepnje i gorčine života društvenih parija i ljudi na margini koji gotovo nikome nisu bili bitni, iako se u njima odvijala dramatična duhovna borba o kojoj komformistička većina jedva da je nešto i znala, sviknuta na bahatost sile, moći i položaja koji su je odvojili od svake stvarnosti života i svakodnevne muke bivanja „običnog i malog“ čoveka. „Sa istom silinom opisivao je i duhovnu sirotinju velikaša i ljudi koji su odlučivali o životu i smrti, malo ili nimalo znajući i o jednom i o drugom. Upravo ta provalija koja postoji između heroizma i egoizma, između časnih, pristojnih, duhom nesalomivih i ponosnih pojedinaca, nasuprot duhovnoj i moralnoj bedi bahatih, sujetnih i ispraznih, ostala je i danas paradigma podele između ljudi i neljudi, heroja i kukavica, velikih i svih onih koji to nikada neće biti“, napisao je Vučić. Predsednik Srbije je izrazio duboko saučešće porodici, prijateljima i poštovaocima dela akademika Mihailovića. „Neka počiva u miru, u kojem se pridružio ostalim velikanima našeg roda“, navodi se u telegramu saučešća predsednika Vučića.

Romanopisac, pripovedač, scenarista, dramaturg, i redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti, Dragoslav Mihailović, biće sahranjen u četvrtak, 16. marta, u 14 časova, u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo će biti služeno u Hramu Svetog Nikole sa početkom u 13.30 časova. Dragoslav Mihailović preminuo je 12. marta u 93. godini u Beogradu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu početkom 1957. Na književnoj sceni se pojavljuje 1967. godine sa zbirkom priča „Frede, laku noć“, za koju dobija Oktobarsku nagradu. Sledeće godine objavio je roman „Kad su cvetale tikve“. Prema motivima ovog romana napisao je istoimenu dramu, koja je premijerno izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1969, ali je posle mnogobrojnih političkih napada i pritisaka nakon pet izvođenja predstava skinuta s repertoara. Uprkos zabranama roman je ubrzo stekao status kultne knjige. Godine 1974. radio je kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu. Sledeće godine objavljuje roman „Petrijin venac“. Za roman „Čizmaši“ (1983) dobio je NIN-ovu nagradu. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, kako podsećaju iz SANU, izabran je 1981, a za redovnog sedam godina kasnije.