. (AP Photo/Darko Vojinovic)

Pravoslavni vernici  slave Božić, praznik rođenja Isusa Hrista, a patrijarh Porfirije je u ponoć služiti svetu arhijerejsku liturgiju u Hramu Svetog Save na Vračaru. U većim crkvama obeležavanje Božića počeće ponoćnim liturgijama. Na Božić ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima i objavljuje se dolazak Božića i božićnog slavlja. Vernici se tradicionalno pozdravljaju sa – Mir Božji, Hristos se rodi – Vaistinu se rodi. U hramovima se čita poslanica arhijera Srpske pravoslavne crkve. Božić je praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva – očinstva i materinstva. Kod Srba taj praznik je ukrašen najlepšim verskim običajima i obredima, koji imaju jedan osnovni smisao i cilj: umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Božić je uvek mrsni dan, kojem je prethodio četrdesetodnevni božićni post, koji predstavlja pročišćenje duha i tela. Najradosniji hrišćanski praznik 7. januara, pored Srpske pravoslavne crkve, proslavljaju Ruska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, Sveta Gora, starokalendarci u Grčkoj i egipatski Kopti, koji poštuju julijanski kalendar. Zajedno sa Vaskrsom, Božić predstavlja jedan od najvećih hrišćanskih praznika i praznuje se kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg. U Srbiji je na svečanoj božićnoj trpezi najvažnija je česnica, pogača u koju se stavlja zlatni ili srebrni novčić, a ona se za ručkom lomi isključivo rukama. Ko u svom parčetu pronađe novčić, prema verovanju, imaće sreće u narednoj godini. Običaj je da se na trpezi nađe i božićna pečenica. Ukućani položajnika, prvog gosta na Božić, daruju poklonima. „A kad se navrši vrijeme, posla Bog Sina svojega jedinorodnoga” da spase rod ljudski, piše u jevanđelju. I kad se ispuni devet meseci od blagovesti, koju javi arhangel Gavril Mariji u Nazaretu, govoreći: „Raduj se, blagodatna… evo začećeš i rodićeš sina, i nadeni mu ime Isus“. Hristos je, prema jevanđelju, rođen tačno u ponoć, kada se najsjajnija zvezda zaustavila iznad pećine kod Vitlejema. „U isto vreme, nad zemljom izraelskom pojavi se velika sjajna zvezda koja beše neobična stoga što se nije kretala od istoka ka zapadu već se kretala prema jugu, a ne beše na visini kao sve zvezde već u visini ptičjeg leta“, piše u jevanđelju. Bogoridica Marija je, u pećini u Vitlejemu, povila u slamu malog Isusa i poklonila mu se kao Bogu. „Zvezdu su 40 dana pratila trojica mudraca, Gašpar, Baltazar i Melhior. Stigavši u Jerusalim, u vitlejemskoj pećini, nad kojom se zaustavila zvezda, poklonili su se detetu kao caru nad carevima i darivali ga zlatom, a potom tamjanom kao Boga i smirnom kao prvosveštenika i učitelja“. Car Irod je, u strahu za svoj presto, naredio da se u Vitlejemu pobiju sva muška deca do dve godine, nadajući se da će među njima biti i novorođeni Isus. Tada je ubijeno, prema jevanđelju, 14.000 dece, ali je sveta porodica prebegla u Misir u Egiptu, gde je živela do Irodove smrti. U porti Saborne crkve Hristovog Rođenja nalazi se pećina-paraklis gde se čuvaju mošti 14.000 „vitlejemskih mladenaca koje krvožedni car Irod pobi ne bi li među njima ubio i Bogomladenca Hrista”. Inače, datum obeležavanja Božića se prvi put pominje kao praznik 336. u jednom rimskom kalendaru. Do 16. veka svi hrišćani su Božić slavili istog dana, nakon 1582. i prihvatanja Gregorijanskog kalendara od strane Vatikana, pojavljuju se razlike. Prvih vekova i pravoslavne i protestantske zemlje su se držale starog kalendara, što se kasnije postupno menjalo. SPC i vernici, Božić slave tri dana. Drugi dan Božića je Sabor Presvete Bogorodice, u znak zahvalnosti što je rodila Spasitelja, dok se trećeg dana slavi Sveti Stefan. U Srbiji je Božić od jula 2001. i jednodnevni državni praznik.

Teološkinja Nataša Filipović kazala je da su običaji za Badnji dan i Božić različiti, ali da većina više pripada sujeverju nego Hrišćanstvu, te da je osnovni smisao ovog praznika ljubav i milosrđe prema drugima. „Ima mnogo običaja, koji se poštuju u nekim krajevija Srbije, a koji nisu hrišćanski već pripadaju sujeverju. Zato je važno da akcenat ovog najradosnijeg praznika bude na tome da nahranimo, okrepimo i utešimo one kojima je to potrebno“, rekla je Filipović za Tanjug. Dodala je da nije slučajno što se u školama organizuju razne humanitarne aktivnosti tokom praznika, posta i Božića, jer se time na delu pokazuje briga o drugom čoveku. „Smisao Hrista i tajne Božića jeste da delimo sa drugima . Ključno jeste da da i u svim tim raličitim običajima koji se poštuju u različitim krajevima, ljudi osete tu radost Božije ljubavi i dolaska božijeg u ovaj svet i da kroz ta osećaj dele ljubav i radost sa drugima“, rekla je Filipović. istakla je da je vreme u kome živimo takvo da bi trebalo više nego ikada da se setimo da Bog postoji, da je on radost u ljubav i da širimo mir i ljubav među ljudima. „Badnji dan se započinje u očekivanju velike radosti tajne Božića i rođenja Hrista, zato i nazivamo Božić najradosnijim paraznikom , jer se tada rodio Hristos spasitelj sveta. Započinjemo ga okupljanjem u crkvi na bogosluženjima, a zatim nastavljamo popodne paljenjem Badnjaka. Ti običaji su značajni, jer su obojeni radošću, a čovek je biće obreda i kulta i uznošenja ka Bogu“, kaže Filipović. Prema njenim rečima hrišćanstvo je tim običajima dalo simbološku dimenziju, jer i sam Badnjak i položajnik simbolizuju mudrace sa Istoka koji su prepoznali zvezdu sa Istoka i samog Hrista. „Samo lomljenje česnice među ljudima je simbol večne trpeze evharistije i pričešća gde lomimo hleb i pijemo vino, odnosno krv Novoga zaveta. Badnji dan je bdenje pred radošću tajne Božića, koji označava rođenje Hristiovo. Momenat večne trpeze se oslikava baš u evharistiji, toj večnoj trpezi, radosti da dođemo ujutru na liturgiju da bismo se napunili božanske svestlosti i radosti“, ističe ona. Naglašava da je u bibliskoj pripovedi o stvranju čoveka, on predstavljen kao glavno biće, a čitav svet kao njegova trpeza i da se zato slika trpeze provlači kroz celu Bibliju. „To je razlog što se okupljamo sa porodicom oko trpeze da bi podelili tu radost i ljubav u porodičnom i toplom okruženju, a sve je to odsjaj božanske radosti“, navodi Filipović. Objašnjava da je uvraženo mišljenje da se na Badnji dan iz kuće ne daje ništa odraz sujeverja i da Hrišćanstvo upravo govori nešto drugo, a to je da se u toku božićnog posta pripremamo da dadelimo sa drugima, da nahranimo gladnog i pomognemo siromahu. „U ranom Hrišćanstvu se postilo da bi se višak hrane dao onom ko nema dovoljno. To je bilo merilo da li si Hriščanin ili ne“, podseća ona. Govoreći o proslavi Božića uz pucnjavu, vatromet i petarde , ona ističe da to nije u skladu sa praznovanjem ovog blagog dana, ali da je narod naučio da se tako veseli. „Ključ je da se sabiramo u pesmi i paljenju Badnjaka koji nastavljamo liturgijom što bi trebalo da bude u miru, a ne sa petardama“, naviodi teološkinja. Dodaje da je simbolika položajnika koji prvi ulazi na Božić u kuću takođe povezana sa mudracima sa Istoka koji su prepoznali Hrista. „Položajnik je neko ko donosi radost u kuću, koga volite i kome se radujete. Zato se obično deca šalju da budu položajnici , jer su deca čista i imaju tu iskrenu ljubav, a samim tim i najbliža su Bogu „, ističe Filipović.