Maja Mitić – glumica, rediteljka, koreografkinja i dramska pedagoškinja. Od 2017 je umetnička direktorka i selektorka Internacionalnog Nisville Jazz TEATRSKOG Festivala.
Još tokom studija dramke umetnosti odigrala je glavnu žensku ulogu u filmu Šmeker( 1985), nakon čega se posvećuje radu u teatru. Najznačajni ostvarenja dolaze iz njenog rada u prvoj pozorišnoj Laboratoriji, tadašnje Jugoslavije, kao član od osnivanja – DAH Teatra Centra za pozorišna istraživanja (od 1991). Od 2009 radi kao koreografkinja i rediteljka u zemlji i van nje. Profesorka u gostima je više od 10 godina na Goldsmit Univerzitetu u Londonu. Predavanja i radionice drži sem u Evropi, u SAD i Aziji.
- Kakav je odnos savremenog čoveka prema pozorištu?
Pozorište je oblik umetnosti koji je nasušna potreba jednom određenom broju ljudi spremnih da prisustvuju kolektivnom činu razmene energije kroz tekst, pokret, emociju. Pored kereativnog rada u pripremi, predstava nastavlja svoj život – raste i deluje – samo u odnosu sa publikom. U tom smislu to je jedinstven oblik umetnosti koji se dešava samo te večeri na taj i taj jedinstveni način sa tom i tom publikom. U XXI veku, u obilju elektronskih medija – teatar ostaje svetionik i svedok umetnosti koja se dešava upravo u toj trenutnoj razmeni. Međutim upravo zbog razvoja elektronskih medija potrebe publike postaju veće i složenije, te savremeni teatar sve više izgleda i kao multi medijalni izraz. Suština se ne menja, ali se teatarski izraz menja u odnosu na gledaoca XXI veka. Ta suština, od Aristotela do danas u teatru postavlja pitanja koja nas se tiču, posle kojih odlazimo(ako je predstava “prebacila”) upitani, promenjeni, okrenuti svom unutrašnjem ja.
- Kako pozorišta prave svoj repertoar?
Trude se,koliko mogu, da isprate ovu potrebu publike koja traži teatar koji ima odnos prema vremenu u kome živimo. S druge strane, pritisnuti materijalnim potrebama i opstankom vrlo često se kaže – “treba raditi više komedija” kako bi više ljudi došlo u pozorište, prodalo se više karata. I onda se tu dešava jedna paradoksalna stvar – da upravo te predstave ne zadovaljavaju gledaoca XXI veka – jer nisu inicijalno krenule u rad kao umetnička potreba, već kao strateška odluka. I dalje verujem da samo teatar koji je važan meni kao umetniku – može biti važan i gledaocu. Verujem da teatar treba biti pomognut od države, a ne na tržištu u kome treba da “pravi novac”. Teatar je mesto gde se brani identitet jednog naroda i on ne može biti vođen materijalnim efektom. On je i edukativan, teatar može da utiče na društvene promene, on zaista ima tu snagu.
- Ima li danas dovoljno dobrih ideja i kakav je položaj umetnika?
Ideja ima koliko ima i svesnih, darovitih umetnika. To u našoj zemlji nije problem. Svedoci smo, na pr. reportoara Narodnog pozorišta u Beogradu koje uz klasike i savremene pisce radi predstave sa umetnicima-rediteljima, dramaturzima, glumcima koji “čitanje” predstave stavljaju u savremene okvire, posvećeno i kreativno rade i stvaraju odlične predstave koje komuniciraju sa gledaocem našeg doba. Na nezavisnoj sceni Srbije se takođe mogu naći takve prdstave.
Položaj umetnika bi morao biti bolji. On nije odraz neke brojke u obliku plate i honorara, ( mada i to je jedan od faktora), ali više mislim na reorganizaciju rada u teatru. Svima bi bilo bolje, organizacijski i finansijski, a posebno posvećenom radu, kada bi se ugovori o radu u teatrima pravili na 5 godina. Zamislimo situaciju da upravnici pozorišta sednu za sto i dogovore reportoare na 5 godina unapred, odaberu i dogovore u odnosu na to koji su im glumci potrebni, dogovore se na gradskom nivou šta ko radi I koje žanrove neguje u matičnim kućama. To bi zaista dovelo do kvaliteta, ali i do novca. Čujem, napr. da putnici rečnih brodova vrlo rado kupuju unapred karte za operu, balet, teatar u Beču ili Budimpešti. Kod nas je nemoguće znati na pr. šta će se i kad u oktobru 2019. igrati. XXI vek zaista traži dobar menadžment koji sve planira 2-5 godina unapred.
- Da li su predstave koje igrate odraz stanja u društvu?
Ja sam u poslednje dve godine dosta radila kao “movment director” – koristim izraz na engleskom jeziku, jer ono čime se ja bavim je između koreografisanja i scenskog pokreta – to je teatar koji se zove “devised theater” (procesni teatar) gde ja da bi uobličila karakter ili scenu u predstavi koristim improvizacije, ideje, materijale glumaca da bi ih uobličila u scene. Uvek biram da radim predstave koje govore o stanju društva danas. One mogu biti takva čitanja i dela koja su već potvrđena kroz vreme, ali ih radimo u današnjim uslovima kao na primer što je bio slučaj sa Zojkinim stanom, M.Bulgakova u BDPu gde je reč o tranziciji sistema i uticaju na ljudske živote – upravo ono što mi danas živimo. Trenutno radim svoj autorski projekat “Suđenje Medeji i Antigoni” – sa Anđelom Popović glumicom i dramaturškinjom Ninom Džuver, kojim želim da se bavim slobodom izbora i osudom žene u društvu .
- Jesu li naša pozorišta konzervativna ili sklona pomodarstvu?
Svega tu ima i jednog i drugoga i trećeg. Trenutno su pozorišta u “lutanju i traženju” – svi po malo liče jedni na druge u odabiru repertoara. S druge strane pojavili su se promišljeni, daroviti reditelji koji se suprotstavljaju svojim radom pomodarstvu i konzervatizmu i dobijamo predstave Svetskog nivoa. Da bi smo imali kvalitetan teatar, država mora da odvaja više od 0,8% (ako je i toliko) od budžeta za kulturu. Na tom nivou mora se prepoznati značaj kvalitetne umetnosti koja bi zbog ogromnih talenata koje imamo, bila lična karta jednog naroda. Kvalitetna umetnost je platforma jedne države za sve ostale pregovore i dogovore u privredi. Nemoguće je ostvariti kvalitetnu umetnost u jednom širokom zamahu bez ozbiljne pomoći države.
- Napravite top listu od 5 predstava koje obavezno treba pogledati
„Bolivud“ u Narodnom pozorištu
„Raslo mi je badem drvo“ u BDPu,
„Zašto je poludeo gospodin R“ u JDPu
„M.I.R.A“ u BITEF Teatru
„Žene DADE“ u DAH Teatru
- Kako privući pažnju publike?
Samo i isključivo predstavama koje nas se duboko tiču. Uz menadžment koji planira dosta unapred to bi bila dobitna kombinacija!
Najnoviji