Pekić nam je ostavio proganjajući osećaj duga prema sopstvenoj zemlji, dodao je Vučić i ocenio da je nevažno ko mu podiže spomenik, već da „mu pokažemo šta smo i koliko smo od njega naučili“. Veliki pisac nas je naučio ljubavi prema svojoj zemlji, „voleći je mnogo više od onoga koliko je ona njega mučila“.

Vučić je posebno zahvalio supruzi pisca Ljiljani Pekić na hrabrosti i istrajnosti, istakavši da je lično ponosan što prisustvuje otkrivanju spomenika, kao i da je to za njega velika čast.

Čast, jer, dodao je, poštuje Pekića i njegovo delo, a ponosan je, kako je naveo, jer je predsednik vlade u trenutku kada se Beograd bar malo odužio Pekiću za sve što je uradio za Srbiju, Beograd i kulturu.

Vučić je rekao da je Pekić Srbiju zadužio svojim impresivnim umetničkim opusom, bez kojeg bi i srpska i evropska kultura bile siromašnije.

„Ako kazem da danas ovaj grad i zemlja vracaju dug jednom od svojih najvećih pisaca i jednom od sinova kojima su uzeli gotovo sve, bio bih u pravu, ali bih se istovremeno ogrešio o Pekića, onog koji nije mislio da mu je neko nešto dužan i koji se za demokratsku Srbiju borio baš kao da on njoj lično vraća neki svoj dug“, rekao je Vučić.

To osećanje duga prema sopstvenoj zemlji i potrebu da dokažes da si je dostojan ostavio je Pekić u amanet, kao i stalnu obavezu da ne mislimo da država nešto treba da uradi za nas, nego mi za nju, rekao je Vučić.

„Čak i onda kad je država prema njemu bila nepravedna, a prema Bori svakako jeste bila, on je smatrao da je to jasan poziv da zemlju voliš toliko da si u stanju da je promenis. Za njega nije bila kriva Srbija, već bili i ostali mi, svako onaj ko nije spreman da za nju radi i da je menja“, rekao je Vucicć.

Ako postoji spomenik s namenom, onda je to spomenik Bori Pekiću, pred koji bi svako ko želi da se bavi politikom ili javnim poslom trebalo da stane i da kao mantru ponavlja Pekićeve stavove:

„Da politika nije u teškim rečima, niti u rečima uopšte, nego u mudrim rešenjima; da mitologija jeste duša svakog naroda, pa i našeg, ali da se od mitologije ne živi; da je naša obaveza da menjamo Srbiju, a ne propagandu; da granice menjamo i pomeramo mi, a da ne ostavljamo taj posao svojoj deci; da nismo rođeni sa očima na potiljku i da je prirodno da gledamo napred, a ne nazad“, rekao je Vučić.

Vučić je podsetio na Pekićeve reči da treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih, jer naša čast ne zavisi od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo.

„Ovde treba izgovoriti reči da smo se odlučili za mudra i tešska rešenja i da idemo u Evropu sa našom dušom i korenima, da idemo u Evropu sa našom dušom i korenima i da radimo na menjanju Srbije, da nas goni dug prema njoj i da ćemo svi moći njom da se ponosimo. Gledamo pravo i idemo pravo“, rekao je Vučić.

Borislav Pekić bio je jedan od osnivača, potpredsednik, i član Glavnog odbora Demokratske stranke.

Uživao je ogromno poštovanje i kao političar i kao intelektualac, a pre svega kao književnik.

Njegov prvi roman, „Vreme čuda“, pojavio se 1965. godine i privukao pažnju javnosti, kao i književne kritike.

Usledili su „Hodočašće Arsenija Njegovana“, za koji je dobio Ninovu nagradu. „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, „Kako upokojiti vampira“, „Odbrana i poslednji dani“, „Zlatno runo“, „Besnilo“, „Atlantida“…

Prevođen je na engleski, francuski, poljski, italijanski, rumunski, grčki. . .

Autor je oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju.

Pekić je bio član Krunskog saveta, potpredsednik srpskog PEN-a, član PEN Centra u Londonu i dugogodišnji stalni saradnik Bi-Bi-Sija u Londonu.

Njegova intelektualna i politička odiseja započeta je ubrzo po okončanju beogradske Treće muške gimnazije, novembra 1948. godine, kada je uhapšen kao pripadnik ilegalne omladinske organizacije, kako je on govorio, „studentsko gimnazijske“, nazvane Savez demokratske omladine Jugoslavije.

Osuđen je maja 1949. godine, prvobitno na 10 godina, da bi mu Vrhovni sud NR Srbije juna 1949. kaznu povećao na 15 godina.

Konačno iz zatvora je pušten kada je amnestiran, poput mnogih drugih, 29. novembra 1953. godine.

Potom se posvetio studijama, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i to eksperimentalne psihologije.

Od 1958. do 1964. godine bavi se dramaturgijom i radi kao scenarista u filmskoj industriji.

Pošto se nekako dokopao pasoša, od 1971. Pekić je živeo u Londonu.

Aktivno je, međutim, učestvovao u formiranju višestranačke političke scene u Srbiji kao jedan od osnivača, potpredsednik, i član Glavnog odbora Demokratske stranke, a posredno i Demokratske stranke Srbije, pošto je 1992, podržao grupu koja se opredelila za podršku protestima, poznatijim kao Vidovdanski sabor, juna 1992.

Rehabilitovan je tek 2007. godine.

Njegova rukopisna zaostavština procenjena je na oko 30.000 stranica, delimično je publikovana.

Umro je 2. jula 1992. u Londonu, gde je decenijama živeo, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Srpska napredna stranka ponosna na spomenik Pekiću

Srpska napredna stranka saopštila je danas da je ponosna zbog odluke gradskih vlasti Beograda da se na Vračaru podigne spomenik Borislavu Pekiću izražavajući istovemeno žaljenje što se čekalo da SNS dođe na vlast kako bi to učinila, navodeći da se Demokratska stranka koja je bila na vlasti više od 20 godina nije setila da postavi ni najskromniju tablu sa piščevim imenom.

„Spomenik Borislavu Pekiću podignut je na obnovljenom Cvetnom trgu, koji je, zapravo, simbol obnove Beograda posle decenija bahatosti i bezobzirnosti, nedomaćinskog upravljanja, pljačkanja narodnih para i ličnog bogaćenja, koji su obeležili vladavinu Demokratske stranke na svim nivoima i u celoj Srbiji“, navodi SNS u saopštenju.

Ta stranka kaže i da će nastaviti da čini sve da se Srbija okuplja i ujedinjuje oko dobrih ideja i stvari koje služe svim građanima na čast, bez obzira na stranačku pripadnost.

„U skladu sa rečima samog Pekića da „čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo“, Srpska napredna stranka nije se rukovodila time što je naš istaknuti književnik bio član Demokratske stranke, obnovitelj njenog rada, njen potpredsednik i član Glavnog odbora, već time šta je on učinio za Srbiju i koliko se trudio da od naše zemlje napravi modernu, uređenu, demokratsku državu“, navode naprednjaci.

Oni su istakli i da se radi o jednom od najznačajnijih književnika 20. veka i čoveku koji je dao nemerljiv doprinos razvoju demokratije u Srbiji izražavajući žaljenje što su porodica Pekić i građani morali da sačekaju da SNS vrši vlast u Beogradu da bi naš veliki književnik dobio dostojno priznanje.