Da li time najavljuje novo nasilje poput onog isped predsedništva ili skupštine, još nije sigurno, ali ono što je savim sigurno jesu dve stvari, kažu sagovornici Studija B, politički analitičar Božidar Spasić i urednik u „Informeru“ Bojan Babić. Boško Obradović precenio je snagu i uticaj pokreta Dveri, a izostala je i očekivana podrška većeg dela opozicije.

Ovih dana, u okviru obeležavanja „Dana pobede“, prikazivani su legendarni partizanski filmovi. Možda je baš u njima, kaže Bojan Babić, Boško Obradović našao inspiraciju da u dvadeset prvom veku oživi ideju gerile, kao recept za smenu vlasti. Izbori nisu njegova politička opcija, ulica i nasilje su jedini put. Takav scenario nije novost u Srbiji, ali je, kaže urednik u listu „Informer“, Obradović zaboravio najbitniju stvar – za ostvarenje takvog scenarija on očigledno nema kritičnu masu.

Postupci Boška Obradovića potvrđuju da je nervoza u redovima opozicije dostigla tačku usijanja, a da savez za rušenje vlasti praktično više ne postoji. Boško je, kaže Božidar Spasić, poštar firme koja više ne postoji.

Boško Obradović je, kaže Božidar Spasić, isturen na vetrometinu i tamo, posle serije ispada koje sigurno nije sam osmislio niti organizovao, ostavljen bez zaštite i podrške. Nalogodavci se kriju, ili ga, u najboljem slučaju, podržavaju samo na tviteru.

Spirala nasilja je način na koji funkcioniše Boško Obradović. Uporno fabrikuje sukobe koji nisu nikome doneli ništa dobro, a štete pre svega njemu i pokretu koji vodi. Oružje je poslednje opcija za promene i u istoriji je, kaže Bojan Babić, malo kome donelo išta dobro.

Boška Obradovića, očigledno, najviše boli to što ga u nasilnim akcijama nije podržao najveći deo opozicije. Oni znaju da zajedno na izborima mogu do maksimalno petnaest posto podrške birača, ali nikako da se slože kako da do tog cilja stignu. Ćutanje je najbolja potvrda, kaže Babić, da je put kojim je krenuo Boško Obradović – pogrešan.