Reagujući na to što je informativna služba Dveri objavila integralni tekst presude  u slučaju Obradović –Vučić, advokat Luka Jovanović u tekstu za Forum za bezbednost i demokratiju  kaže da je  ovde  reč o svojevrsnom  trijumfu političkih ubeđenja – i pri donošenju presude i pri  njenoj recepciji u javnosti.

“Krenimo od formalnih, osnovnih stvari: presuda je prvostepena. Što će reći da se o njoj, eventualno, još ima izjasniti i Apelacioni sud u Beogradu, pre nego što postane pravnosnažna. To je makar jednostavno. (Biće mnogo manje jednostavno  ako se onaj koji je osuđen ne bude žalio)”, kaže Jovanović.

Ovom presudom je utvrđena građansko-pravna odgovornost tuženog za nematerijalnu štetu nastalu usled povrede časti i ugleda tužioca kao i tužiočeve pretrpljene duševne boli, piše Jovanović i dodaje da to nije isto što i uvreda, budući da se odgovornost za nju ne može utvrđivati u građansko-pravnom već isključivo u krivičnom postupku. Kako navodi iz svega do sada nevedenog,  mogu se  zaključiti dve stvari. Prva je da postoje dvostruki  aršini  kada je u pitanju dopuštenost kritike javnih ličnosti.

Drugo, kako ističe Jovanović, da se novinari koji danas slave donošenje presude u korist g. Obradovića  nisu do kraja upoznali ni sa njenom sadržinom, a još manje sa potencijalnim posledicama koje bi ona mogla da ima upravo po obavljanje njihovog poziva,  pa čak i na ustavom garantovanu slobodu mišljenja i izražavanja.”

Jovanović piše i da ako bi se o ovome zaključivalo  samo na osnovu obrazloženja postupajućeg sudije, moglo bi se zaključiti da niko pre, osim tuženog, nije za g. Obradovića govorio da je fašista, iako su takve tvrdnje iznosile mnoge javne ličnosti i pre 2019. godine, pa čak i ranije i pre 2015.

“Štaviše, iz Obrazloženja se čini da sudija više pokušava da opravda svoje uverenje kako g. Obradović nije fašista nego da je tuženi taj koji je povredio čast i ugled tužioca. Još je zanimljivije da je sudija kao ključni dokaz da tužilac nije fašista,  osim toga  što je deda tužioca poginuo na Sremskom frontu, istakao da stranka tužioca nije zabranjena kao fašistička. To međutim, za odlučivanje u ovom predmetu, nije relevantno (dok istovremeno demonstrira neka kudikamo problematičnija shvatanja sudije).”

Sve navedeno, piše advokat Jovanović,  dovodi u pitanje i samo postojanje duševne boli, posebno ako se uzme u obzir da je tužilac podneo tužbu za naknadu štete tek posle više od 6 meseci nakon izlaganja tuženog.Kako zaključje, to bi u bilo kom drugom slučaju ozbiljno dovelo u pitanje postojanje duševne boli,  a kamo li njen dosuđeni materijalni iznos.