Željko R. Andrić u pozorišnom ogledalu

Zeljko R Andric

Rođen je 1984 u Loznici. 2003 završio Muzičku školu Stanković u Beogradu, diplomirao na akademiji umetnosti u Novom Sadu. Master studije završio na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Od 2008 je član  opere Srpskog Narodnog pozorišta u Novom Sadu.

  1. Kakav je odnos savremenog čoveka prema pozorištu, i kako pozorišta prave svoj repertoar?

U operi konkretno, spoj muzike i reči već vekovima baca magiju na publiku. Stalno se vraćamo remek delima koja publika već 200 godina traži iznova. I nakon 200 godina čovek sebe pronalazi u tim delima, kao da su pisana u današnjici. Više faktora utiče na tekući repertoar jedne kuće. Prvi faktor su izvođači jer određena dela zahtevaju određene izvođače kojih nekada nema. Postoje određeni jubileji po kojima se pravi repertoar (godina rođenja nekog kompozitora ili godina stvaranja nekog dela…) Jedan od najznačajnijih faktora su svakako finansije. Konkretno, opera nigde u svetu nije profitabilna institucija. Primećujem da je nažalost nekada teško to objasniti finansijerima.

  1. Ima li danas dovoljno dobrih ideja i kakav je položaj umetnika?

Kakav god da je položaj umetnika, ako smo zaista stvaraoci, nas prirodno privlači da kreiramo, da otkrivamo delo, da se igramo, da u delu vidimo nešto intrigantno što publika ne bi shvatila da nas umetnika nema. Ako smo pravi umetnici, nikada ne razmišljamo prvo o položaju umetnika. Za položaj se borimo svojim radom, idejama, svojom predstavom – mi vredimo koliko i naš lik, delo koje izvodimo… Položaj umetnika branimo svojim izgaranjem za predstavu.

  1. Da li su predstave koje igrate odraz stanja u društvu?

Umetnost je kroz vekove predstavljala odraz stanja u društvu. Ako to gledamo kroz određenu predstavu, ona je odraz društva na malo drugačiji način. Ako je loša, to znači da ljudi nemaju dovoljno odgovornosti ili srama pred zajednicom pred kojom igraju predstavu. Mislim da su političke ideje i navodna „angažovanost“ predstave često samo parada. Naša prava angažovanost se primeti samo ako sazidamo nešto korisno zajednici u kojoj živimo. Dela – ne parole. Zadatak nacionalnog teatra je i OBRAZOVANJE što često zaboravljamo danas.

  1. Jesu li naša pozorišta konzervativna ili sklona pomodarstvu?

Konzervativne su kada ljudi suštinski nemaju ideje. Pomodarska su kada ljudi suštinski nemaju ideje. Dobra predstava nije ni pomodna, ni konzervativna. Dobra predstava je dirljiva, dinamična, bolna i uzvišena. Dobra predstava dira pravo u srce i tu nema laži.

  1. Napravite top listu od 5 predstava koje obavezno treba pogledati.

Na prvom mestu bih izdvojio Verdijevu predstavu, „Rigoletto“. Uskoro, 14.06.2019. debitujem u glavnoj ulozi u Srpskom narodom pozorištu, Novi Sad. To je priča o zlu koje lako opsedne svakog od nas. To je priča o zloupotrebi moći, o surovosti, unutrašnjim borbama i niskim strastima koje društvo vode u propast. To je priča o tome koliko smo kao ljudi ranjivi ali bezosećajni i neodgovorni. Fantastično delo! Sledeća je „Il Trovatore“, takođe od Verdija. Priča o dva zaraćena sveta – o svetu reda, zakona i moći, koji se bori protiv sveta slobode i strasti. Surovi Grof Luna i strastveni trubadur lutalica, Manriko se bore za ljubav Leonore, ali personifikuju borbu svakog od nas! Takođe bih preporučio i predstavu „La Traviata“ (Verdi), „L’elisir D’amore“ (Donizetti), „Tosca“ (Puccini)

  1. Kako privući pažnju publike?

Publici treba magija koju mogu da dobiju u teatrima! Treba im izlaz iz realnosti, smeh, tuga, radost! Neke emocije je teško dobiti na bilo kom drugom mestu!

  1. Šta za glumca predstavlja rad na tv-u a šta u pozorištu?

Teatar je vrlo specifičan. Za nas postoje samo živa izvođenja. Svaka predstava je veliki test. Nema ponavljanja kadra, nema montaže. Ulazimo u ring pred publikom i tu moramo da istrajemo. Pritisak je veliki, ali je zato aplauz na kraju nagrada koju ništa ne može da zameni!

Najnovije vesti