Sanja Radišić u pozorišnom ogledalu

Sanja Radisic

Svetski renomirani mecosopran Alessandra di Giorgio na našem području poznatija kao Sanja Radišić je rođena u Beogradu u renomiranoj umetničkoj porodici. Završila je Muzičku Akademiju u Beogradu kao i Muzičku akademiju u Mannheimu u Nemačkoj, a takođe je i diplomirani grafički dizajner. Njen bogati repertoar broji preko trideset solističkih uloga koje je uspešno interpretirala širom Evrope. Njen repertoar kite neverovatno zahtevne uloge dramskog facha kao sto su Lady Macbeth, Amneris, Ulrica, Eboli, Venus, itd. Svoju karijeru je započela u Nemačkoj. Potom slede nastupi po Italiji, Francuskoj, Španiji, Rumuniji. Prošle godine je nastupala u Francuskoj u Parizu u Pariskoj filharmoniji, kao i svim najvećim salama koje francuska prestonica nudi. Gostovala je u Narodnom Pozorištu januara 2018-te sa ulogom Amneris (Aida)  posle gotovo više od deset godina nakon što je napustila operski studio Nacionale opere čiji je član bila još za vreme studija u Beogradu. Tokom studijskih dana u Beogradu bila je dobitnica svih prvih nagrada na republičkim i internim takmičenjima Srbije, prošle godine osvaja prvu nagradu na internacionalnom takmičenju u Becu gde je u decembru pevala svoj deo koncerta među ostalim dobitnicima nagrada u jednoj od najprestižnijih sala Beča. Gospođica Radišić je takođe nosilac nagrade Madam Joan Sutharland na internacionalnom takmičenju u Alcamu u Italiji, kao i prve nagrade na internacionalnom takmičenju u Rumuniji Hariclea Darcle. Za vreme studija dobija i nagradu za najperspektivnijeg studenta  generacije “Danica Mastilović”. Uskoro je možemo čuti u Beču sa njenom sledećom produkcijom Kraljica od Sabe a potom u grandioznom Brucknerhausu u Austriji u Linzu gde će nastupiti sa Verdievim Rekviemom.

  1. Kakav je odnos savremenog čoveka prema pozorištu, i kako pozorišta prave svoj repertoar?

U zavisnosti o kojoj ciljnoj grupi govorimo, odgovor se okreće i pod različitim uglom pada svetlost na realnost.

Ako bi smo pokusali da generalizujemo, onda bojim se da moram reći  da je moderni čovek u krizi. Samim tim ni odnos prema pozorištu nije isti kao što je nekada bio. Pad kvaliteta, kresanje budžeta, smanjenje broja radnika, neprodate karte su jedan na jedan jasni pokazatelji opšte krize.

Među morem veoma uznemiravajućih znakova, ipak još postoji jedan možda ne ogromni, ali takođe nimalo beznačajni deo publike koji se raduje, prati i žudi. Dok ima umetnika koji svoj posao rade iz najdublje ljubavi, a ne iz jurnjave za slavom, i dok ima publike koja dolazi da bi se hranila emotivnim doživljajima, a ne da bi se reklo da se bilo u teatru, biće dalje i nade.

Pozorišta prave svoje reperotare po šemama koje bi trebalo da obuhvate par stilova i jezika, a da sve to bude dobro iskalkulisano i uklopljno u finansijski  deo priče koji nije nimalo zanemarljiv, odnosno igra bitnu a nekad i presudnu ulogu.

  1. Ima li danas dovoljno dobrih ideja i kakav je položaj umetnika?

Dobre ideje su oduvek bile retkost. Zato su se najveći umetnici brojali prstima jedne ruke. A u doba opšte recesije verujem da je jos teže.

Položaj većine umetnika nikada nije bio gori. Naravno ovo logično sledi iz prethodnog odgovora. Na trzištu vlada mediokritetska masa. Novi trend “izjednačavanja” i “ne iskakanja” je najtraženiji a paradoksalno stoji u suštoj suprotnosti sa neophodnom individualizmom koji je prvi i osnovni zadatak kako svake jedinke tako jos snažnije svakog umetnika.

Talenat je prokletstvo među mediokritetima. Nema veće zavisti od one koju izaziva milost dara. Talenti su retki, a mediokriteti se broje milionima. To je večna borba. Time je i borba umetnika za svoju poziciju oduvek bila gorka i krvava.

  1. Da li su predstave koje igrate odraz stanja u društvu?

Jesu. Verujem da su uvek i bile.

  1. Jesu li naša pozorišta konzervativna ili sklona pomodarstvu?

Što se tice Bogradske opere ona je veoma konzervativna u svojim načinima. Što se tiče teatara generalno morala bih da odgledam više naših predstava, a kako više od jedne decenije ne živim u zemlji nemilo pričam o tome, jer nisam imala prilike da dovoljno posećujem teatar od kada sam otišla. Ranije sam jako volela JDP.

5. Napravite top listu od pet predstava koje obavezno treba pogledati.

Sećam se da je “Aresnik i stare čipke” bila genijalna predstava (pozorište Crveni krst). To sam tada preporučivala i svideo mi se Amadeus u JDP-u i ako G. Kičića ne volim kao glumca. P. Ejdus je bio genijalan.

  1. Kako privući publiku?

Autentičnim idejama i autentičnim glumcima. Ponuditi im drugu realnost i stvaran doživljaj. To će biti najbolja reklama.

 

 

Najnovije vesti