Miljana Kravić u pozorišnom ogledalu

Miljana Krvić

Miljana Kravić rođena  je  pre 38 godina u Beogradu gde je završila osnovnu školu i XII beogradsku gimnaziju. Sa 17 godina upisuje Akademiju umetnosti Beograd koju završava juna 2002. godine  diplomskom predstavom Čehovljeve jednočinke (uloge: Nina i Julija), u klasi profesora Petra Banićevića i asistenta Olivere Viktorović na Akademiji umetnosti Beograd. Diplomirala je 2010. godine na poslediplomskim studijama na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i stekla zvanje diplomirani teoretičar drugog stepena diplomskih akademskih studija iz oblasti teorija dramskih umetnosti i medija – master.

Kao student igrala na scenama Beogradskog dramskog pozorišta, KPGT-a, Pan teatra i Studentskog kulturnog centra.

Od 1. septembra 2003. godine član je Narodnog pozorišta Kikinda, gde je debitovala ulogom Elize Dulitl u “Pigmalionu” Bernarda Šoa. Od tada je igrala u više od dvadeset pozorišnih predstava u matičnom pozorištu, Srpskom Narodnom Pozorištu u Novom Sadu, i Pozorištu Slavija. Izdvaja sledeće predstave: “Pigmalion” Dž. B. Šo, režija Tibor Vajda (Eliza Dulitl), “Kod večite slavine”, M. Nastasijević, režija Ivan Hansman Jesenski (Magdalena), “Crk’o bez tog”, P. P. Petrović, režija Vladimir Lazić (Bela udovica, Smilja),“Velika auto trka“, Žorž Fejdo, režija Predrag Stojmenović ( Fedra) i mnoge druge.

Snimila nekoliko studentskih filmova i dvadesetak radio drama. Igrala u filmovima: „Six days dark“, „Promeni me”, “Volim te najviše na svetu“, „Munje “ i „Rat uživo“ i tv serijama :“Južni vetar“, „Istine i laži“,“Jutro će promeniti sve“, „Vojna akademija“, „Urgentni centar“,  „Žene sa Dedinja“,  „Ranjeni orao“, „Greh njene majke“, “Mile protiv Tranzicije”, “Jelena“(mlada Jelena), „Sa Ti na Vi“, Najbolje godine”,“Naša mala redakcija“ i „Porodično blago”.

  1. Kakav je odnos savremenog čoveka prema pozorištu  i kako pozorišta prave svoj repertoar?

U svakom društvu i svakom vremenu postoje ljudi koji teatar smatraju svojim utočištem i oazom u koju odlaze kako bi pobegli iz stvarnosti ili baš naprotiv da bi se suočili sa kritikom sveta u kojem žive, sa manama i vrlinama koje i oni sami poseduju, neki s druge strane hrle u pozorište tražeći zabavu, lekoviti smeh, zaboravljenu romantiku ili poistovećivanje sa nekim izmišljenim, a opet tako stvarnim likovima koji hode pozorišnim daskama. Odnos čoveka danas prema pozorištu  je vrlo složen, jer ljudi iz različitih poriva odlaze u njega. A, tih razloga je mnogo, mnogo koliko i pozorišnih poklonika. I nema manje ili više važnih razloga. Zato sve te razloge treba pažljivo sagledati pri formiranju pozorišnog repertoara. Neophodno je biti mudar. Ne sme se podilaziti publici, ali je treba osvojiti. Pametnom pozorišnom „politikom“stiče se nova, mlada publika, ali i neguju stari zaljubljenici.

  1. Ima li danas dovoljno dobrih ideja i kakav je položaj umetnika?

Ideje sveže, originalne i intrigantne, uvek su tu, samo ih treba prepoznati i otkriti u pravom trenutku i ne treba dozvoliti da ostanu samo na nivou dobre ideje. Položaj umetnika u društvu nema baš mnogo veze sa  njegovom kreativnošću i idejama, ali kada dođe( i iako dođe) do realizacije tih istih ideja itekako je od velikog značaja. Dobre ideje često ostanu samo pusti snovi baš zbog nedostatka materijalnih sredstava ili nerazumevanja državnih institucija koje bi na adekvatan način podržale te projekte. Da bi se položaj umetnika promenio treba na ključna mesta postaviti ljude sa dovoljno sluha za prave ideje, ljude otvorenog duha, spremne da rizikuje, ljude bez straha od neuspeha, jer da bi se dobra ideja realizovala i pretvorila u pravo umetničko delo vredno pamćenja potrebno je malo rizika.

  1. Da li su predstave koje igrate odraz stanja u društvu?

Jesu, bar većina predstava u kojim igram u poslednjih nekoliko sezona. Publika ume da prepozna kritiku društva u kome živimo i kad je prožeta manje ili više gorkim humorom i kad je uvijena u satiru. Publika se smeje mojoj novinarki Violeti Droplji iz predstave Srpska Lajka beogradskog Narodnog pozorišta baš zato što ona predstavlja sve ono što jedna predstavnica sedme sile ne bi smela da bude, ali nažalost takve Violete Droplje danas srećemo na svakom koraku. Doktorka koju igram u predstavi Smrt čoveka na Balkanu Miroslava Momčilovića kao i cela plejada likova iz te predstave koja se igra na sceni  Narodnog pozorišta Kikinda takođe je odraz stanja društva u kome živimo. Reakcije gledalaca mi govore da se smehom lakše prebrodi gorčina koju  nam donose svakodnevni susreti sa takvim likovima.

  1. Jesu li naše predstave  konzervativne  ili sklone  pomodarstvu?

Teško je definisati pojmove kao što su pomodarstvo ili konzervativnost kroz prizmu pozorišta. S vremena na vreme pojavi se neki da tako kažem, pozorišni trend, kao na primer korišćenje mikrofona ili hora u predstavi, jednostavno primetimo takve stvari u više predstava tokom jedne sezone, ne mislim da je to nužno loše, naprotiv može biti sjajno ako se iskoristi na pravi način, ako to sredstvo nije samo sebi svrha. Zato ne delim predstave na „moderne“ ili „konzervativne“, nego na one koje su me dotekle i na one koje to nisu uspele. Trudim se, koliko je to moguće, da posmatram predstave kroz vizuru gledaoca, a ne glumca.

  1. Napravite top listu od pet predstava koje obavezno treba pogledati.

– Nečista krv, Bora Stanković, režija Milan Nešković, Narodno pozorište Beograd

– Tako je(ako vam se tako čini), Luiđi Pirandelo, režija Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište

– Klošmerl, po motivima Gabrijela Ševaljea, režija Kokan Mladenović, Beogradsko dramsko pozorište

– Pijani, Ivan Viripajev, režija Boris Liješević, Atelje 212

– Ivanov, Anton Pavlovič Čehov, režija Tatjana Mandić Rigonat, Narodno pozorište Beograd

  1. Šta privlači publiku u pozorišta?

Čvrsto verujem da svaka valjana poredstava nađe svoj put do publike pre ili kasnije. Nekad je taj put brži jer publiku poput magneta privlače zvučna imena nagrađivanih reditelja, poznati naslovi, glumci koje viđaju na televiziji…Ipak ni svi ti uslovi ne garantuje uspeh predstave. Kad publika zavoli predstavu često joj se iznova i iznova vraća, a takve predstave rađaju se samo iz ljubavi i posvećenosti svih njenih aktera.

  1. Šta za glumca predstavlja rad na tv-u a sta u pozorištu?

Čujem ovih dana komentare mnogih mojih kolega da se nikad nije snimalo toliko televizijskih projekata kao danas. Ono što mi se posebno sviđa su žanrovski obojene tv forme koje napokon mogu da se mere sa onim koje smo navikli da gledamo na stranim televizijskim kanalima. Po meni je za glumca  najveća radost mogućnost da svoje snage odmeri i ulogama u televizijskim formama i u pozorištu, nažalost mnogi glumci ne dobiju tu priliku u pravom trenutku. Hemija između publike i glumca za mene je nešto čudesno i neprocenjivo, nešto što samo pozorišni glumci mogu da osete. Kontinuiran rad na što različitijim likovima u pozorišnim predstavama donosi glumcu sigurnost i samopouzdanje na sceni i garant je glumčeve toliko neophodne kondicije. Ako se ulogama u televizijskim formama, a posebno na filmu pristupi na pravu način dobije se poseban vid spontanosti, neposrednosti i jednostavnosti iz koje se na kraju izrodi magičan momenat u kome umetnost ne imitira život, već živi svoj sopstveni.

Najnovije vesti

Vremenski podaci

Ponedeljak
Delimično oblačno

Trenutna temperatura 23°C

Delimično oblačno

Utorak
Pretežno sunčano

Max: 27°C
Min: 15°C

Pretežno sunčano

Vremenska prognoza za 5 dana