Branka Bešević Gajić u pozorišnom ogledalu

 Branka Bešević Gajić

Branka Bešević Gajić , nagrađivana srpska filmska režiserka, završila Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i stekla zvanje mastera dramskih i audiovizuelnih umetnosti. Sa sedam godina postala je član dramske sekcije KC; 1997. postala je član dramskog studija Ateljea mladih kojim je rukovodio Milenko Zablaćanski; zatim Pozorišta „Dadov“ u Beogradu. U sklopu profesionalne prakse ostvarila je projekte: u Narodnom pozorištu u Beogradu. Ostvarila se kao filmski reditelj kako u Srbiji tako i u kompletnom regionu i širom sveta, gde je osvajala prestižne nagrade na internacionalnim festivalima za režiju i scenario. Odbranila je diplomski master rad sa filmom “Dom anđela” na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Gorana Pekovića. Doktorantkinja je na odseku Digitalne umetnosti pri rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu. Radila je kao reditelj na televiziji Studio B. Kao reditelj na televiziji režirala je: “U apartmanu sa Zoranom i Dejanom”, “Panoramu”, “30-Naših” potpisala je režiju na 120 emisija “Beograde, dobro jutro”. Na filmskim projektima ostvarila se kao nagrađivani reditelj širom sveta, potpisuje režiju i scenario na filmu: “Lauš”, režiju i scenario na filmu: “Dom anđela”, režiju na filmu: “Vladika bez adrese”, režiju na igranom filmu “Milojev dar”, scenario i režiju na filmu Tumane, režiju i scenario na filmu: “Izdaja” itd. Kao filmski reditelj u statusu je samostalnog umetnika, reprezentativnog Udruženja filmskih umetnika Srbije.

  1. Kakav je odnos savremenog čoveka prema pozorištu, i kako pozorišta prave svoj repertoar?

Odnos savremenog čoveka prema pozorištu je iz više razloga loš. Izuzetno mali broj ljudi posećuje pozorišta što nije slučaj samo u Srbiji već i u drugim razvijenijim zemljama. Na primer u Francuskoj samo dva posto stanovnika su posetioci kulturnih manifestacija.

Repertoar prave na razne načine. Mali broj njih se vodi linijom da je potrebno imati koliko je god moguće različitijih drama. Neki prave repertoar prema budžetu, a neki prema svojim afinitetima, dok neki prave prostor svojim prijateljima.

  1. Ima li danas dovoljno dobrih ideja i kakav je položaj umetnika?

Ideja ima, ne dobrih nego odličnih ali problem nastaje u realizaciji nema podrške države u svemu u meri u kojoj bi trebalo da postoji.

  1. Da li su predstave koje igrate odraz stanja u društvu?

Ima i takvih. Trenutno sam više angažovanija na filmskim projektima. Inače imam odlične tekstove pisca Dejana Simeunovića, posebno jedan na koji sam pristala pre četiri godine, ali čekamo scenu i da se zapravo prepozna značaj iste i koliko je važna, ali moja karijera u pozorištu ne zavisi od mene.

  1. Jesu li naša pozorišta konzervativna ili sklona pomodarstvu?

Sklona pomodarstvu. Mnoge scene dozvoljavaju sebi da im gostuju kojekakve „zabave za narod“ a za kvalitetne drame često nema mesta, navodno publika ih „ne prepoznaje“. To je netačno, već nema volje kod uprave da pravim sredstvima privuče publiku.

  1. Napravite top listu od pet predstava koje obavezno treba pogledati.

„Kralj Lir“

„Ruženje naroda“

„Ćeif“

„Tri sestre“

„Fizičari“

  1. Na koji način publika bira predstave?

Ima toliko načina da bih mogla napraviti elaborat o tome ali neće niko da primenjuje i pronalazi nove načine. Pozorište prikazuje živote, a čovek vapi za životima tako da nije potrebno mnogo da ga „uguramo“ u teatar.

Najnovije vesti